Šlampuljo!
Uskodupi!
Devet sati ti treba da se opereš. Rekao bi neko da si rovila po blatu a ne spavala!! – ubaci ključeve u torbu, ali ne moga da nađe upaljač – Kasnim! Svako jutro kasnim!
Kako te samo nije sramota!? – faca joj se iskobelja ispod brda peškira – Ja ne mogu tek da operem noge i promijenim gaće ti… ti sa kafenim flekama!
Kako neću biti flekav kad ti stalno lupaš u vrata vecea?! Ti živiš u kupatilu! Niko te nikad nije vidio dva metra od kupatila! Uvati te frka ako je neko unutra! Kako ne vidiš da si umodefektna! Vjerovatno i srčeš Pervol kad ogladniš! U kuhinju ne zalaziš! To svi znamo! O daaa! Jer nikad ništa ne kuvaš!
Barabo jedna! – uze fen i poče da maše put njega kao pištoljem – Kome da kuvam kad ti riljaš po restorana!
Po restorana!?! -zamlati nervozno kravatom – Alo avetna! Burek jedem! Iza pumpe! Vidi mi podbradak! Pretvaram se u kengura! Sa dislociranom torbom!
Tebi je mozak dislociran! – coknu jezikom – Ja sam kuvala i spremala najljepše što umijem.
Misliš na avokado i humus?
Da. – naprći nos i još se jednom opasa oko bade mantila.
Uhvati se za glavu. – Alo, ja sam iz Nikšića! Humus je zemlja! Oću slanine… oću drobova… krtole kuvane i zatopa! – sklopi tri-četiri prsta u kljun i unese joj se u facu – Razumiješ, zemlja!
Homonim! Radovane! – poče da gnječi peškir po mokroj glavi – Ima riječi koje imaju isto ime a drugo značenje! To su homonimi! Kao “muž” naprimjer. Sasvim je drugo od onoga kako su me učili. I samo da znaš, bolje da sam magistrirala nego što tebi ovdje pripremam hranu bez glutena.
Ti ni ne znaš šta je gluten ženo?! A ja ga oću! Treba mi! Bih da ga namazujem na tijelo, da ga izvodim u šetnju i da zajedno pijemo pivo! Da se napijemo i da mu iskreno kažem kako mi nedostaje!
Ti… – podiže ruke i odloži fen na mašinu da ne opali… Ti si najveća seljačina što su moje oči viđele! Da ne bi da ja prikoljem krme? Jednu mangulicu, a? Da siđem ispred zgrade, nakačim crijevo u kafić pa propiram sirište i pjevam “koljena mi gola, ali bolje nisam mogla”?
Ti to ne bi umjela ni da oćeš… Završila si istoriju umjetnosti… ti si faketna!
Aaaaa! – podiže prst ko da će iz njega grom da grune – Ti mi pričaš, elektrotehnička beno! Ne umiješ telefon da povežeš sa televizorom!
Umijem ali neću! je li ti jasno! Ne želim tvoju pačju facu da gledam kad god ga upalim!
Pačju!? – uze da se lupa po bradi – Ova usta su prirodna i moja! Malo ih je dohvatio herpes, ali su moja! Tako se desilo i kod moje teta Ćube.
Jeste! Mora da si naslijedila taj čudesni gen od Ćube. Njoj su u pedesetoj naglo izrasle sise. Iznebuha! Napao je virus kad je otišla u Beograd! A tebe uvatio herpes veliš? Herpes od 500 eura. Je li ti ljekar rekao da liječiš usta kamerom i selfijem, a? Pih! Stara žena!
Ciknu, čelo joj se odvoji od glave: Stara!!! Imam 35 godina naborani majmune! E kunem ti se sad je stvarno dosta! – i ode u dvoskocima.
Nemoj u kuhinju, čuješ! Tamo ti je nepoznata teritorija. Možeš da zagineš!
Mrš u pizdu materinu klempava vucibatino! – i udari palcem od noge u frižider pa jauknu iz stomaka.
Hahaha!
Šta se smiješ!!! – vrištala je – Nabiću ti tiganj u usta!
Ti ni ne znaš šta je tiganj!
Je li?! A ti … a ti ne znaš šta je… šta je… ti ne znaš šta je poststrukturalizam?
Pogleda je presavijenu i zamotanu u frotire, pa frknu. Mnogo si glupa… Ne umiješ ni da se svađaš. Izlaziš iz teme, mala.
Trebala sam se udati za Milutina! On je pažljiv, on… on mi kaže stalno kako sam mlada i kako sam posebna… i … i lajkuje mi slike!
Ti?! Ja sam se trebao udati za Milutina! – isprsi se i udari dva puta u grudi – On makar umije da napravi kajganu!
Ti…ti… – skupila je šake i usukala facu treperući, pokušavajući da iznađe čime da ga uvrijedi – …Ti, ti si razlog za moj srednji prst! I samo da znaš, nisam GLUPA!
Znam srećo! – navlači sako u ljutom glaopu – Nisi glupa, samo kad razmišljaš nešto zabaguješ!
Krabo!
Žvalava peškiračo! – i zalupi vratima.
Bijesnim koracima se zalaufa put lifta… siktao je i mlatarao torbom. Onda naglo stade, ukoči se… pa se udari dlanom u čelo. Jebote, zaboravio sam! Još brže se vrati do stana. Uđe zajapuren. Nanjuši trag šampona. Nađe je u sobi kako laje nešto poluglasno i pegla košulju. Njegovu. Došunja se, uhvati je oko struka i munjevito obrnu. Zagrli je snažno, uvuče nos ispod peškira pa udahnu svježinu mekih lokni. Poljubi je strasno, tako da je i gluten negdje uzdahnuo glasno. Mače joj trepavicu sa sitnog nosa, ćoki je još jednom u onu usnu od pačeta… pa je potapša po dupetu.
Onda opet munjevito ode. Derući se.
Kravo glupa! Umalo sam zaboravio da te volim nenormalno!
Milisav S. Popović