Došli su na ogromnim kokoškama. Iz dubokog svemira. Njih petsto milijardu ipo. Glavni je imao surlu na čelu i kikicu sa strane. Buzdovan od kvantnih čestica (nisam siguran da li baš od toga, ali ti kao da znaš šta je kvantna fizika). Uglavnom, baš strašna bratija stigla na Zemlju! Ona se malo ulubi od toliko vanzemaljaca, pa je od tada i ovako loptasta. Jer, dobro su pamtili stari, planeta je u početku bila ćoškasta.
Vođa svemiraca grleno dreknu:
– Arrrgh! Drhtite pred mojom kikicom! – malo je zvučao kao Josipa Lisac – Došao sam da vas osvojim!
Dade znak i iz njegove torbe oko struka iskoči stvor sa zastavom. Napravi nekoliko koraka i odmače se, pa zatraži pogledom odobrenje.
– Zabij tu zastavu Ćosava Marisol.
I ovaj zabi.
– Proglašavam planetu mojom! – iz četiristo devdeset devet milijardu ipo grla se prolomi usklik.
– Stani malo! Stani malo! – iz šume izađe čovjek koji se brisao oko usta, za njim stupiše još ljudi, žena i nekoliko djece, svi očigledno prekinuti u jelu – Šta se ovdje, dođavola, dešava?
Ćosava Marisol im je bio najbliži.
– Dobar dan dragi primitivni oblici života. – nakloni se – Mi smo Bene Nosom Dislocirani. Kolonizatori planeta. Osvajači kosmosa. Došli smo da preuzmemo ovaj svijet i od njega napravimo toalet. Uz put. Jer znate… – prišapnu -… dosta osvajamo… pa mnogo trpimo.
– Ne dolazi u obzir! – udari gazda u dlan – Ovo je naš svijet! Taman smo se rastosrljali dinosaurusa. Gurnuli smo ih sa ivice svijeta. I ovo je od juče samo naše!
– A šta ste vi tačno? – uzviknu vođa vanzemaljaca sa ogromne kokoške.
– Mi smo ljudi!
– Je li, a koliko vas ima?
– Petnaest!
– Molim?
– Jeste! Ostale smo koristili da namamimo dinosauruse. – gazda se ponosno isprsi – Nastali smo od Adamovog rebra!
– A đe je taj Adam sada?
– Na ortopediji!
– Slušaj prijatelju… – vođa Bena poče da trlja sljepočnice – … Ništa ja tebe ne razumijem, niti znam kako možete da dišete kroz te male nosove, ali te molim da odete negdje drugo.
– Ali kuda? – ovaj klonu – Jedva smo i govor razvili. I to da opomenemo Toma da ne žvrlja više po pećinama… Nema nauke. Ni kiseonik još nismo otkrili. Dišemo vam šta stignemo. Mi i dalje zavisimo od koplja i lovine.
– Pa šta jedete ako ne ulovite ništa?
– Bureke.
– Znači, nemate kud odavde?
– Jedino u Nikšić.
Ovaj se strese.
– Možda smo osvajači, ali toliko nehumani nismo! Naći ćemo drugi način. – viknu – Ćosava Marisol!
– Tu sam svemoćni osvajaču, odvažni nosioče mašnice. Zapovijedaj.
– Zabili smo zastavu. Ali očigledno ne možemo ostati. Šta kaže procedura?
– Procedura je jasna. Moramo uzeti od njih ono što im je najvrednije.
– Može! – gazda se okrenu svojima – Dajmo im žene!
– A kako ćemo bez žena? – jedan je uzjoguni.
– Ne budi homofob! – odbrusi mu.
– Ne, ne… – vođa Bena se umiješa – Ne trebaju nam vaše ženke. Uskoro će izmisliti feminizam. Ta nam apokalipsa ne treba. Nešto drugo. Nešto zbilja vrijedno. Hm. Šta vam je to u grudima?
Zatečeno se čovjek dotače do prsa. – Srce.
– Koliko ih imate?
– Pa, dva.
– E, daćete nam svi po jedno.
I ljudi im dadoše… pa ovi odoše… i nisu više zvali… možda zbog rominga.
*
Ostadosmo mi tako sa prazninom u grudima, s desne strane. Sa jednim srcem prepušteni. Bez krvnog ogledala. I ta sjetna promaja u pogledima… koja traži dom, umjesto proplanka. Naši drevni su morali da se nagode kako bi opstali… zato smo ovako izdubljeni i zaljubljivi. Sluša nam se drugo srce da se sa našim uritmi.
Možda i nije bilo baš ovako, ali kako drugačije da objasnim kako stalno gledam da te prisvojim?, kako glupavije da izgovorim nego kroz šalu da se zapravo ne šalim?, kako da te ubijedim da se okreneš i da me zagrliš? Nebo ovo bez tebe je tek svemir nedostajući.
Uzgred… kiseonik su izmislili za one budale koje drugo ništa u vazduhu nisu pronašli. Ja ti udahnem sve što na tebe nanjušim.
A kad nešto razmisliš, i disanje je tek ritmička vježba… treba petsto milijardu ipo puta da se ponovi… da se grudni koš pripremi, valjano raširi… onda kad se vratiš, da ti bude udobno… da se smjestiš i zavazda useliš. Da ti štipnem obraz i kažem “zažmuri, u desnu stranu se šćućuri”… Da ljepše usnim i nikad više ne zaboravim da bez tebe ništa neće da se skači, primiri i upotpuni.
Čekaću te, jašta… čekaću i onda kada sebe izgubim.
Milisav S. Popović