– Ajde Mili, molim te! Ispričaj mi nešto! – poče zubima da skube rukav od trenerke.
– Ma, evo ga đedo tu, pa nek ti on priča.
– Nećuuu…. Oću ti! Đedo će o partizanima i Nјemcima i dinosaurusima… ne zna ništa ni o poslednjem ratu! Taj je zastario. I ne vjerujem da se ikad desio. Oću onu o papagaju sa pitalicama!
– Mmm. – đed se promeškolјi i nabi cvike dublјe ka nosu. Pravio se da ne čuje. A kroz glavu mu je grebalo: “Nisam pješke prelazio Albaniju da bih ratovao sa dinosaurusima derište jedno nezahvalno”.
– Dobro mali… prestani da skubeš taj rukav i primiri… O papagaju veliš?
– Maaha!
– Bio jednom jedan dječak…
– Kako se zvao?
– Zar je bitno?
– Jeste. Nek se zove Čvrgulј.
– Pfff. – đedo frknu, ali učini da izgleda kao da je zbog teksta u novinama.
– Dobro ajde… Bio jednom jedan dječak koji se zvao Čvrgulј i našao je jaje koje je stalno nosio u džepu. Poslije određenog vremena jaje se izleglo.
– Koliko tačno vremena?
– Šta znam koliko papagijama treba da se izlegu. Možda trideset dana?
– Nije. – mali podiže glavu put plafona i poče nešto da računa dodirujući prstićima vrh nosa – Treba im tačno mjesec utoraka i osam Aranđelovdana.
– Dobro… znači idemo opet – bio jednom jedan dječak koji se zvao Čvrgulј i našao je jaje koje je stalno nosio u džepu. Poslije tačno mjesec utoraka i osam Aranđelovdana izlegao se papagaj. Sitan, goluždrav i nosat. Čvrgulј ga je pazio i hranio dok…
– A kako se papagaj zvao?
– Oli me puštit više?! Koko, Pizja, Jagoš! Kao da je bitno!
– Nek se zove Neskvik. – klimnu zadovolјno pa izbeči – Ajde, što si stao?, nastavi.
– Uh ti mali, hm rhmm… Elem, Čvrgulј je pazio i hranio Neskvika dok ovaj nije porastao i mogao da leti. Ali zanimlјivo, nikada nije htio da odleti. Uvijek bi kružio oko terase, kuće… najdalјe što bi otišao bilo je do bandere, potom bi hitro uhvatio zalet nazad i uletio kroz prozor. Smjestio bi se udobno na rame svog mladog gazde. Ovaj ga je naučio da govori. Znao je puno riječi – čak i onih sramotnih. Bili su najzanimlјivija dvojica drugara u ulici, a možda i u cijelom naselјu. Onda su…
– Onda su na lјeto otišli u staru vikendicu na brdu… je li tako?
– Da. Kada su stigli tamo…
– … Papagaj je počeo da njuška prostor i naglo se vinu sa ramena i poleti na južnu stranu. Je li tako?
– Eto vidiš kako znaš. Ja ti ne trebam.
– Trebaš! Pričaj dalјe!
– Neskvik odjednom prhnu! Džaba ga je Čvrgulј dozivao “Neskviče! O Neskviče! Vrati se!”… kad je put horizonta vidio obrise crvenog repića jurnu za njim. Trčao je i trčao. Neprestano dozivajući. Čak mu se bio dovolјno primakao da je izgledalo kao da trči uporedo sa pticom. Međutim, Neskvik se nije obazirao na dozivanja dječakova. Zaćulio da nekud treba da stigne i ne skreće s kursa.
– Mfm! hahaha! – mali se uhvati za usta i zacrvenje – Rekao si “kursa”.
– Jesam… ali bez “c” kretenu bandoglavi. Oli da prekinem priču?
– Nemoj Mili! Nastavi molim te.
– Uporedo su tako grabili sve dublјe u nepoznatom pravcu… kilometrima! Mali je preskako šance, oborena debla, pretrčao nekoliko polјana, prošao čak blizu vučje jazbine, srećom pa je bila prazna… uletio u zimzelenu, pa u listopadnu šumu… preskočio nekoliko potoka, obigrao oko jezera i popeo i sišao sa trista brežulјaka… Noć je već uveliko pala kada je Neskvik odlučio da sleti. Taman kada ga dograbi, Čvrgulј shvati da se nalaze nadomak velike pećine. Papagaj je netremice gledao put zjapećeg otvora. Odluči da uđe noseći ga u rukama. Srca su im jedanak lupala… znao je da šta god bilo unutra privuklo je Neskvika. A tamo… tamo je bilo čudo. Skriveno od svih pogleda. Umjesto stijena ukaza se manja livada sa ogromnim razgranatim stablom u sredini. Čitav prostor je obasjavala mjesečina. Pećina je imala srebrni otvor sa vrha. Ali ne bi to jedino čudo… na granama i oko drveta bi na stotine papiga! Malih, velikih, šarenih, jednobojnih! Izgleda da su tu našle skrovište sve egzotične ptice svijeta koje su utekle ili se izgubile. Čvrgulј osjeti kako bi Neskvik da poleti, i kako mu krila drhte od želјe da im se pridruži. Uzdahnu, polјubi ga i reče mu: “Leti”. Gledao je koji minut za njim. Posmatrao kako su ga slični prihvatili, i kako veselo psuje sve one riječi što ga je naučio. Čvrgulј se okrenu, da mu ptice ne vide suzu… i izađe iz te magične peći. Ostavi prijatelјa da živi u svom svijetu… da živi sa svojima.
– Vau! Kakva priča Mili!
– A sad pitalica.
– To! Ajde! Pitaj me!
– Šta bi bila poruka?
– Ja mislim ovako Mili… ako nešto voliš ne smiješ se puno vezati. I ako nekoga mnogo voliš a taj je drugačiji, moraš ga pustiti da ode da nađe mjesto gdje pripada. Da nađe svoju vrstu… svoje lјude. I da… Svi ćemo jednom morati da se rastanemo. Bolјe to uraditi tokom života i zbog neke odluke… a ne samo kad je moranje, zbog bolesti i smrti.
– Bravo mali… vidiš kako si pametan. – ponosno podiže glavu i krenu da se sprema za spavanjac.
– A ja vas nešto slušam… – đedo spusti novine i pogleda ispod naočara -… pa se pitam: kako će bogati taj Čvrgulј da se vrne doma?
Milisav S. Popović