U Nikšiću se nešto čudno zbiva.
* * *
Prije svega – mrzim groblјa! Nemam pojma kako završih ovdje. Ni kako sam stigao… Samo ova jebena, nesnošlјiva glavobolјa (dohvati se do slјepočnice). Čelo mi puca. Koliko si popio crni sine?… i šta si sve pio. Govna su me sigurno komiranog dovezla i ostavila da precrknem od straha. Možda me i nađe Bijela Vinka… (htjede da se osmijehne, ali jeza ne dade, zalijepi mu usne)… Da sjutra imaju šta da pričaju po gradu… Kao onda kada su me pijanog ubacili u Tomov stan… probudio sam se pored trudne žene… ne znam ko je izgledao luđe, ja – ispovraćan, ili ona – zabezeknuta. Hehe… priznajem, ta im je bila dobra. (naškilјi, pokuša da kroz mrklinu razazna gdje se nalazi) Bah, kuda sad? Koliko li je sati? Ponoć, možda? Ma kakvi. Sigurno više. Gdje sam uopšte? Je li ovo južna strana… ne, ne… na južnoj su novije grobnice. Istok, možda? (krenu rukom put sakoa) Eh… gdje mi je mobilni?… E, pa odlično prijatelјi! (lupnu se po džepu) Ostavili ste me i bez telefona i bez cigara! Zapamtiću vam ovo! (viknu, huk sove umače)
Samo polako… da se orjentišem… Ako smo strika onomadne sahranili sa desne strane od zvonika, onda bi trebalo da je kapija negdje dolјe… A gdje je dolјe, majku mu (počeša se po zalisku). Idem ovuda… Uh, glavobolјa. Drobi. Opet, šta li si pio crni sine i oli se naučiti da staneš? (počeo je da se prisjeća pijanke… djelovala je godinama daleko). A znao sam, čim smo pričali o Bijeloj Vinki… znao sam da će nešto da urade (pažlјivo smješta korak na korak po uskoj stazi). Prvo je mamlaz pomenuo da se u Nikšiću nešto čudno zbiva… neki nestanci… posebno oko groblјa. Čak i parovi zaobilaze park i Trebjesu… mrmlјa se da se uveče pojavlјuje blijeda avet (kolјena mu klecnuše, umalo ne posrnu, brzo se prisabra)… neka prikaza… bijela prikaza mlade žene… Vele da se vratila nakon trista godina… traži djecu… ili muža… A kad ih ne nađe… (proguta plјuvačku)… razbuca i proždere druge. One žive. Doziva koga stigne.
E, majko mila! (zategnu kravatu). Ne vidim ništa. Samo grobovi. I otkud mi ovo? (tek tad ukapira da nosi odijelo). Je li moguće da su me u ovo obukli. I obrijali me?! Nije valјda Miško ozbilјno mislio da Vinka zapravo traži mladoženju? (u glavi mu je zadobovalo osam bijesnih bubnjeva). Ako vam je sad smiješno… neće biti sjutra. To vam obećavam, barabe nijedne! (huk sove se vrati… ali i još nešto pride)
– Dođi. – neko je zvao.
Najprije pomisli da mu se učinilo. Koža mu se naježi zajedno sa košulјom. Stade. Naćuli uši, podiže kapke.
– Dođi. (ženski glas iz utrobe tame)
Htjede da vrisne. Da pobjegne. Zapravo klonu. Samo se nasloni uz trošnu ploču groba. Mrak ga je stezao po grudima. Nešto mu nije dalo da diše.
Majko mila!! Sanjam. Mora da sanjam.
– Dođi.
Rukama poklopi lice. Prsti su se tresli i stezali usne. Htio je, zbilјa je htio da utekne… da se sakrije… ali, bilo je nešto u tom glasu… nešto što ga primora da ostane.
Napravi korak, pa drugi… odonud mu je sablast vukla tijelo… išao je pravo… zaobišao grobove… u početku lagano…pa sve brže i brže. Preskakao je spomenike. Pitao se šta mu je. Ali, ali morao je da je nađe.
Ugledao je podaleko. Kako stoji i avetinjski blista. Stajala je na čistini raskršća malog groblјanskog mjesta koje su Nikšićani zvali Trg od suza.
Istina je! Istina je… Bijela djeva! Tako… tako je divna! Ja… Ja moram… moram da je… – bala mu udari na usta.
A ona ga je gledala. Posmatrala kako trči put nje. Kako riče i ropta. Bila je zadovolјna. Tako zavodlјivo zadovolјna. Vrat joj se izvio od ponosa. Nešto je tiho pjevala. Mameći ga maznim pokretima ispod svile… A kad je bio samo na metar od nje… oči joj ne mogaše da izdrže… skrenula je pogled daleko iza sebe.
Ispred nje iskoči krupan grubijan, sav u mišićima, vrlo spreman… i mnogo nervozan. “Ko je ovaj?” (pomisli). Bez i da objasni, isuče rmpalija nešto golemo s boka, i u naletu dočeka njegov skok.
Šta bi ovo? (čudio se dok mu je sjekira kidala žile i mrvila vrat).
Čuo je prije nego što je na trulјivu zemlјu pao, čuo jeste, jer i obezglavlјen je imao nešto vremena… “U redu je Marija. U redu je.” Grlio je uplašenu djevu onaj debeli i tješio.
“Ne mogu više! Ovo je užas” (odgovarala je prestravlјena). Pojaviše se još trojica. Svi naoružani sjekirama. Zagrliše je. Niko u njega nije više gledao.
“Bila si odlična. Namamila si ga. Bravo draga. Ubili smo još jednog suvokrva.”
Dok mu se prisebnost u prašini lјetnje noći gasila, svega se njegova odsječena glava sjeti: “Ha! Pa ona je samo glumica… Sjajna je, priznajem. Mmm… i mirisna. Tako sam htio da je prožderem. A ja… suvokrv?! Tja! (gubica se osmijehnu) U Nikšiću se zbilјa nešto čudno dešava. Sad mi se sve vratilo. Umro sam. Otud odijelo. Praštajte društvo. Isplakali ste me nježno. Izgleda da nisam ostao u grobu… a trebao sam. Uh, kako bi mi prijala jedna cigara!”
Zgasnu misao i nastupi ništavilo, iako se tijelo na drugoj strani još neki minut bacakalo… huk dosadne sove se vrati, a tamo kod zvonika, s desne strane, striko iz groba ustade… omirisa vazduh… krenu put njih ričući i grabeći… da ih zaskoči… da se najede.
* Suvokrv – rikač, ili popularnije zombi.
Milisav S. Popović