Šta čovjek da učini da se u žar pticu pretvori? Treba biti očuvan, odlučan i jak… Nije imao ništa od toga. Osim rana, i straha da će tuga neka iznenadna da iskoči i uzvikne “Tebe sam čekala!” – da ga sočno polјubi u srce, i nalegne ispod kože, da gleda svijet očima njegovim. Tu su sve one došle – tu im je toplo i meko. Tu i ostale. U koži ispod kože. Nije umio valјano ni da plače. Samo je gutao i pustio da ga steže. Bješe to gust zagrlјaj između čovjeka i nevolјe… čovjeka koji je krenuo da dotakne Kanjon drhataja. A tamo su, rekoh već, mogli samo očuvani, odlučni i jaki… njegova snaga je bila nijema. Nadojila se drugačijeg mlijeka. Onog za lijepu siročad.

Ipak, krenuo je… jer mu bješe to poslednja želјa.

* * *

Kanjon nadvisio devet mora, nalaktio se na zglob neba gdje sjede očevi starih bogova. Nedostupan skromnima, samim tim neosvojiv za njega. Ipak, gazio je, teško i zapinjao… Dva puta je isjekao tabane, nekoliko puta se stropoštao niz litice. Hijene su ga jurile, i vjerovatno bi ga sustigle da nije naišla veća zvijer od koje se sakrio u usku špilјu od otrovne zapare… i utajio se dok kiša nije pala. Pa se iskrao, jer voda spira miris i tragove. Zvijer, makar tog puta, ostade prevarena.

Na osmom zavoju kanjona već nije bilo bilјa, tek neka trnjina i par bobičavih izdanaka. Uhvatio ga kašalј i ridanje iz dušnika… padao je od nemoći, toliko mnogo puta. Ustajao bi, osvrtajući se iznad ramena. Pogledao koliko je odmakao – samog sebe bi bodrio da se još ne preda. Priroda je pamtila mnoga imena koja su iz bijede ponikla i mučkim trudom je osvojila… ali takvog jadnika još nije sretala. Možda je baš zbog toga bila toliko nemilosrdna. Bacala bi mu kamenje pod noge, šibala ga vjetrovima u lice, sprdala mu se kroz kreštanje ptica… polomila mu toliko koščica na toliko podlih načina… ali, duhotegobni bi nastavlјao dalјe. I dalјe. I dalјe. Pa je vjerovatno zbog toga i odustala… dosadila joj tužna budala. Prosto ga je pustila.

I domognu se, bogami, on vrha. Kad je stupio na stijenu od bijela zilita, posmotri sve što mu je vidnost dopustila. Ličilo je više na kotlinu od planina, nego na obronak Kanjona… ali ko je on da postavlјa začudna pitanja.

Tamo, gore, već su bili dvojica junoša i neka divna žena. Svi vitalni i zreli poput bora. Pogledaše ga, onakvog – u pukotinama – skrenuše lica te viknuše put neba.

– Očevi i majko! Stigli smo!

Prilike u tronovima, gospodari prostranstva, stupiše pred njima pomjerajući oblake dodirima žezla. Mirisali su na medovinu drevnih vremena. Gledali su odozgo na rub klanca i očekivali ono što im pričinjava zadovolјstvo… predstava kad čovjek postaje ognjena ptica.

Obrati im se lјudska žena:

– Prva sam stigla! Došla sam sa istoka! – raširi ruke – Spremna sam! Mislim da sam vrijedna!

– Ja sam drugi! – viknu muškarac – Stigao sam sa juga! Cijenim da mogu dalјe!

– A ja treći! – zabrunda prilika – Ovdje sam sa dolina zapada! Jedva čekam da vam udovolјim!

Bogovima bi drago. Naklon sitan učiniše. Pa okrenuše glave put mladića u ranama i ritama.

– Ja… ja sam došao… – zagrcnu se, pogled mu se zaledi na njihovom, pa stade.

– Dobro! – najmoćniji od bogova reče – Da vidimo da li možete! 

Djevojka podiže dlanove. Otpjeva bajajuću pjesmu. U trenu se njena sjena, kosa i koža svukoše – postade ptica kakva se u bajkama sreta. Plamenih krila. Vinu se put zvijezda. Isto učiniše ona dvojica. Plam ih posluša. Sad već tri žar orla hitaše put horizonta. Tamo gdje stanuju legende, gdje se pije voda iz pehara.

Bogovima bi drago. Tupnuše žezlima. Poslednji pogled baciše na mladića koji je pjevao bajalice i držao dlanove put neba… ali se ništa nije događalo. Okrenuše mu leđa, navukoše oblake – i nestadoše. Tek tako, bez samilosti, bez slova riječi.

A on… on nije prestajao. Pjevao je i vazduh dodirivao. Bajalicom plam dozivao. Pokušavao je bezbroj puta da umilostivi svemir da postane žar ptica. No, negdje pred zoru, dok je sricao stihove, oboren na kolјenima… jedan malen plam se pojavi na prstima. Slabašan, žućkast. Uzviknuo je srećan. Primače ga grudima, zaštiti ga drugim dlanom od vihora… prošapta “tako si lijepa, vatro moja”… sklupča se i izdahnu, iako bješe ubijen stotinama puta do tada. Duša mu se konačno ugrijala.

* * *

Polomiće ti toliko koščica na toliko podlih načina. Ako padneš dočekaće te trnjina. Svijet voli da slavi one sa kožom koja nema tragove od nesreće i neprilika… Čućeš da ti sa tvojom ne možeš do Olimpa. Izgrizana dušo, na tebe neće ni bogovi da troše vremena.

            Ali, priča se ovdje ne završava… ne rekoh ti šta se dogodilo naredne večeri, kada je tmina na vrhu klanca bila ledena…

            Sa tijela mladića iskra se rasplamsala… razlila… u klanac ulila. Rastjerala hladnoću svemira… Tako je nastalo nešto, što i danas spava… ali kad se razbudi, sve nadjača. Kao hilјade žar ptica. Kao horde konjanika.

            Kada sledeći put usniš u suzama… kada nema nikoga da u tebi prepozna junaka… znadi da je Sunce starije od bogova… i da su vulkani planine otvorenog srca… Nastaju od lјudi poput tebe – što pate, koji ne mogu, a moraju nekako dalјe… Drugi vatru na sebe oblače, tvoje biće je rođenjem takvo – od ognjene lave.

            I ne, ne treba da budeš očuvan… budi samo odlučan. Ljudi kad umru do neba će da odu. Ti ćeš od neba dalјe… Suncu ćeš da pođeš. I ne možeš nikad da prođeš… nikad da zgasneš.

            Ti što imaš grudi od tečne vatre – zagrli se jače.

 

Milisav S. Popović