Odložila je papire pored sebe, metalnu olovku zadjenula za rokovnik, te joj u dva koraka prišla… spustila se dok joj oči nisu dotakle horizont njenog vida. Uhvati je objema rukama za dlanove i tiho izgovorila (svaka riječ uz srođenu granu hitnosti):

– Moramo je odvesti u bolnicu. Razumijete? Moramo.

Klimnula je, dok su oči grcale pod nezasitim morem tuge. Ustade, držeći se i dalje za doktorkine ruke. Osvrnu se, kao da je nešto zaboravila, skloni prstom suzu s obraza, pa pođoše do dječje sobe.

* * *

– Mama! – ciknu kad je ugleda, sjedjela je na podu i držala šarenu haljinu – Pogledaj kako je ispala.

Miris prostorije, na kožu umivenog djeteta i onaj nesvakidašnji ton milotopline, koje svako bepče nosi do uzraslog uranka, dok odjednom ne prođe… dok nebeska posteljica s duše ne iščili.

– Sunce moje… – mati je poljubi u tjeme i bez napora podiže (kao da vazduh u naručje odloži) – Divna je! I sve si to od jutros sašila?  – okrenu se put gošće – Ovo je doktorka, došla je da sa tobom popriča.

– Drago mi je. – pruži joj ruku, duga kost koju je obmotala mliječna boja spavaćice. I one specifične oči, malko iskošene, lice neuobičajene nevinosti sa usnama što ne mogu a da ne budu raširene.

– I meni! – žena joj pažljivo dotače prste – Hoćeš da malo razgovaramo?

– Može! – trupi na pod u sjed zavaljenih nogu ispod zadnjice, kao da se sprema da igraju “ne ljuti se čovječe”.

– Divno! – doktorka učini isto, mati se izdvoji do prozora – Ajmo da prvo čujemo kako si?

– A to je lako! – djevojčica pucnu prstima – Umirem! (i iskezi se kao klovnče).

Žena zgrči prste (utroba joj zacvili od pupka do vilice) potom ih ispruži, i pređe po tepihu – kao da ga miluje.

– Ma, ko… k-ko to kaže bre! Svašta… – skrajnu lice da joj ne vidi nevješto laganje – … Čuj, ti da umireš. Budalaštine. Nego, reci ti meni da li znaš kako se zove tvoje stanje?

– Aha! – puni obraščići sinuše – Vilijamsov sindrom… Imam ga od kad sam bila beba. Je li tako mama? – dobi potvrdu, pa nastavi razdragano – To je stanje kada hromozom osam… ma ne osam (lupi se po čelu), hromozom sedam nedostaje… to jest, nema ga u mom, u mom…

– DNK lancu? – doktorica pripomože.

– Jeste! – zaljulja ramena i mršava leđa – U denekemovom lancu. (zakikolja se)

– I kakva su to onda djeca?

– Vesela! – raširi ruke ka nebu – I hoće da imaju puuuno prijatelja!

– A imaš li ih? – dotače je do obraza. Malena joj uzvrati prislanjanjem lica (kao kad se mače ugnijezdi ispod grla mačke). – Imaš li prijatelja?

– Nemam. Samo ja i mama… i ljudi koji dođu da mi uzmu srce.

– Luče… – primače je objeručke – … Tvoje srce je slabo zbog tog poganog Vilijamsa, ne zato što drugi žele da ga uzmu. Razumiješ? Nema magije, nema čarolija… to je takvo stanje… i zato treba da pođeš opet u bollnicu, da ti bude bolje.

– Bila sam… – izvuče joj pramen zadjenut iza uveta, i obmota oko svog prstića – … Kako ti je meka kosa, teto… Ali ne želim da idem tamo više, jer ne mogu sve te igle… i da tamo čekam da umrem… (zaigra se sa još nekoliko struna kose, tvoreći harfu od najtanje žice) – … I neće ti ljudi namjerno da mi uzmu srce, znaš… nego dođu i pitaju me nešto, a ja im kažem, i onda tako bude. Imam tu moć da vidim što drugi ne vide.

– Šta te sve pitaju?

– A svašta nešto. Ajde ti mene pitaj pa ću da ti kažem… ali otamo gdje boli, neka tajna odavno, od iha!

– Dobro… – prvo joj misli odoše na neku glupost, svaštositnicu, ali joj usne izgovoriše drugo (najnemirnije mjesto od postanja što nosi) – Kad sam bila mala, imala sam seku, stariju od mene… Bile smo u sirotištu, ja sa dvije ona tri godine, i usvojile su nas porodice… različite. Nju su odveli… i nikad nisam saznala gdje. Sve sam pokušala. Sve… onda sam odustala. (svi oni zgrčeni uzdasi na silu sahranjenih uspomena pokuljaše snagom groma). Bilo je to posle rata… za mnogo djece bez roditelja nije bilo registra. Ne znam ni da li je živa.

– Dobro teto, pitaj me onda.

– Znaš li gdje je?

– Znam! – pljesnu rukama – Živi daleko, Novi Sendal…

– Novi Zeland!

– Da, Novi Seland… i zove se Mila Namberi, a grad Akaroa.

Klonu. Nije znala kako, ali je znala da je istina. Pribra se. Izjuri iz sobe uz sitno izvinjenje… i zgrabi torbu da istrese telefon. I nokti su joj drhtali dok je bola tipke…

– Halo, Miloše! Molim te, provjeri mi nešto… hitno je.

* * *

Prođoše dani, i dođe sedmo veče nakon doktorkine posjete… mati je držala u naručju i mazila po srcu. Niko je nije odveo od nje.

Niko više neće doći da je uzme. To biće što je znalo mnoge odgovore… na svako, osim na njeno pitanje “kako svom djetetu da pomogne?”.

– Jesi li zadovoljna?

– Jesam… – osmijeh se razvuče – … Sjutra će da se sretnu teta i seka i onda će da plaču od sreće.

(dvije starice što od djetinjstva moraju jedna drugoj da se nadoknade)

– Sunce moje… – pomilova je po čelu – A, šta ću ja da radim kad mi ti odeš?

– Sve što želiš… Da živiš… a prije toga… – primače glavu bliže i u stomak mamin šapnu: “zaboravi me…”

*

Duhovima onih života, čije priče nisu imale snagu penkala, ni prisustvo pjesnika… bili ste ovdje, samo na momenat… ali kako, o kako divan bješe taj boravak!

Djeci darovanoj magijom Vilijamsovog sindroma… Neka vam je lako more, i mirna plovidba.

Svemir je prepun vašeg kikota.

Sve je ovo, ništa drugo, do igra čarobnih klikera.

 

 

 

Milisav S. Popović

 

*** Priča, u formi kolumne, objavljena u dnevnim novinama “Dan”. Sva prava zadržana, i autorova i izdavača. Hvala vam na čitanju.

*** Ukoliko želite da redovno pratite kolumne, pridružite se zvaničnoj stranici na Fejsbuku: https://www.facebook.com/mili237