– Eto me! – zasasi kukovima kroz hodnik, tromo se primače vratima – Ne lupaj!

Mrgodna svjetlost lošeg jutra uleće prva. Iza repnog snopa stajaše usučena prilika – spuštenih, nepravilnih ramena. Mladić vodnjikavih očiju, sa nateklom gornjom usnom. Prirodno je bila takva, nabrekla – lјudi u prvi mah pomisle da ga je ujela pčela. Krhke građe. Zgužvanog sakoa na krivim leđima.

– Hm… – sumnjičavo će gojazna žena – Ti, a?… Mora da je opet nešto hitno?

Ovaj se počeša po nosu i duboko udahnu. Kao da će da zaroni.

Dade mu znak da uđe. On joj u ruke nevješto tutnu zamotulјak sa čokoladicama i produži do zadnjeg dijela kućerine. Tamo gdje je tekta držala seanse i kuvala stvari koje nisu za žvakanje. Posmatrala ga je kako se vuče, pufnula sebi u brke – zavrti dva puta glavom, pa zatvori vrata… zabrani jutru da produži za njima.

*

Miris čaja od planinskih trava rasceca se po prostoriji, te zaleže u njegove nozdrve pune katrana. Zbilјa je imao preveliku surlu za tako mišju facu. Prvo je sipala sebi. Ćikara stara, sa linijama od zlatnih grana. Srknu dva gutlјaja – volјela je tekućinu vrelu, a njemu dade znak da pričeka. Pa i njemu nasu vodeći računa da talog ne pređe u klјun čajnika. Otpi, opusti se, zavali, krenu da zapali cigaretu, ali ga strogim okom prekori. Poslušno vrati ruku u džep i blesavo se osmijehnu.

– Pričaj.

– Tetka… – smjesti dlanove na astal – … Ti znaš koliko mi značiš. Hvala ti na svemu. Ali imam problem, vjerovatno najveći do sad.

– Znaš sinko… – glasno zasrknu – … kod tebe ne volim što ti nikada nije dosta. Uradi ovo… uradi ono… a onda opet bude nešto novo. Da ne pominjem da nestaneš i ne pitaš ni kako sam, samo dođeš čim je neka preša. Možda sam vještica, ali sam isto tako žena u godinama. Ne bi zgoreg bilo da tu i tamo pošalјeš pismo.

Nije osjetila da mu je baš neprijatno zbog toga, iako je on sklanjao pogled kao stidna cura za koju se saznalo da ima momka. Loša gluma… ali, jebiga, bio je njena krv. A i njegova usukana majka joj je sestra.

– Ne mogu da stižem… puno učim tetka. Nisam, nisam se ni majci javlјao nekoliko sedmica…

– Dobro, dobro. – odlomi parče od čokoladne štangle – Ionako nema veze, navikla sam. Kakva je ta nova nevolјa?

– Sjećaš se kada si mi pomogla oko onog lika?

– Podsjeti me… ko bješe tačno?

– Ma znaš… – podiže obrve, kao da ne smije da pomene ime – … onaj što me gurao po dvorištu, ismijavo na terenu, bacao mi knjige. Šutirao u dupe… i, hm, drugdje.

– Ah, da. Krupni mladić sa širokim prstima. Šta smo mu ono, bješe, uradili?

– Ubila si ga tetka.

– Jes, do vraga… poselinila sam. Tačno.

– Svi misle da je umro u snu i dalјe. Ne brini nisam zbog toga ovdje. U pitanju je drugi student…

– Eh, taj divan prah zbog kog se neko udavi. Odavno ga nisam spremala… znaš, ako se doda samo pelcer mišjih njuški, od njega možeš da napraviš sastojak za puding. – nagnu se put njega – Odličan za nećkave cure.

– Strava… nego tetka, na studijama ne ide kako sam očekivao. Mnogo je teško. U zaostatku sam. Čak golemom.

– Treba da ubijemo nekog profesora opet?

– Ne, ne… – slegnu – … mislim da to ne bi više pomoglo. Prosto nisam dovolјno pametan.

– Sinko… genijalnost je za posebne. Blagoslov od neba. Oni koji su samo pametni moraju da se oslone na magiju. Crnu uglavnom, i na pakt sa đavolom.

– Da, da… znam. Ovaj, vidiš tetka. Imam neko rešenje. Treba mi tvoja pomoć.

– Slušam.

– U našoj klasi ima ta djevojka… najpametnija, posve genijalna. Sve unaprijed zna, razumije najsloženije proračune i stvari naučne bolјe i od profesora.

– Bez magije?

– Bez. – lupi rukom o ploču stola – Potpuno bez! Prosto je prirodno takva. Pričaju da se niko takav nije rodio. A još žena?! Ona… – zacrvenio se – … ako bi učinila da mi pokloni svoju pažnju i znanje… promijenio bih svijet. U to sam siguran.

– Hoćeš da učiniš da se zalјubi u tebe sinko?

– Više tetka. Želim da mi se posve preda. I tijelom i dušom… i umom najviše.

– Hm… težak prah za spravlјanje. Mnogo je lakše da je ubijemo.

– Ne, nikako! Mrtva mi ne bi bila od koristi. Potrebna mi je njena iskra, njena genijalnost. Da je posrčem kao ovaj čaj!

– Dobro… ne moraš više da pričaš. – ustade tromo i u nekoliko lepezastih poteza otra mrve sa suknje – … idemo do stola za krčkanje. Da spremamo prah. Imaš li sve što nam treba?

– Aha. – izvuče iz unutrašnjeg džepa smotulјak – Trepavica, maramica i…

-… I odgriz sa hleba?

– Odgriz sa hleba. – podiže stvrdnutu koricu.

– Vidim da si zapamtio sve što sam te naučila. Šteta sinko. Bio bi odličan vračar. A tebe zanima nauka. Pff!

– Hvala. Samo da si me vidjela… Umalo me nije kuvarica uhvatila kada sam preturo po otpacima sa njenog tanjira.

Oboje se zakikotaše.

– Kad sve završimo… kad se prah slegne i dovolјno osuši. Imaćeš samo tri dana da djeluje. Moraš joj sipati u čaj, kafu… supu. U nešto što nije providno. Razumiješ?

– Ne brini, već sam dogovorio sastanak sa njom. Zamolio sam je da mi pomogne oko rada. Naivna je mnogo.

– Na sve misliš… – čupnu ga za obraz – … A odakle je ta nesretnica?

– Nemam pojma. Znam da nije odavde. Valјda je sa Balkana. Ima neko čudno ime… Mileva Marić.

Milisav S. Popović