Snažan, krupan i hrabar. U punoj zrelosti. Rogovi mu bjehu široki i sjajni, pa bi i kurjaci podvili repove čim bi ga ugledali. Za ovog jelena zbilјa nije bilo opasnosti. Galio bi ponosno s jednog do drugog kraja šume, i uživao u širini.

No, jednog lijepog dana na rogove mu sleti patka. Raspjevala se iz sveg glasa, počela da lopata nožicama i udara ritam… a onda je stala, nakrivila glavu, naslonila čelo na njegovo, pogledala ga direktno u oči onako izvrnuta. Upilјila pa rekla:

„ Dobar dan ti želim, zar ne?“

„Hm.“ – jelen frknu.

„ Jesi li ti znao da krave nemaju pojma da su krave?“

„Hm“ – pomisli da patki fali koja daska.

„No…to već nije moja stvar, zar ne? Što se mene tiče, mogu biti i foke. Kriza identita je posvuda, znaš. Nego kuda si se zaputio konjiću? Danas je divan dan za šetnju, zar ne?“

„Hm“ – primijeti da joj prvo oko malo kasni u odnosu na ono drugo… nekako mu bi slatka tako vrlјava.

„Nisi neka pričalica, zar ne?

„Hm.“

„Nema veze… ni ja ne volim mnogo da pričam, više sam zen patka. Potpuni sam budista. Ime mi je Ljubica, drago mi je… rukovala bih se, nego sam se, uh, oznojila.“

„Hm“ – jelen podiže obrvu. „Dragan“.

„Divno! Baš lijepo ime!… Zvaću te Mrki, jer je kraće!

„Dragan bre!“

„Mrki bre!

„Dragan!!“

„Mrki!!!“

„Hm“ – uzalud, patka je tako odlučila, morao je da prihvati da će ga zvati kako je naumila.

„Jao!“ – uzviknu Ljubica najednom – „Eno vidim jezero odavde! Ajmo tamo Mrki molim te, molim te! Điha!“

„Hm“ – došlo mu da zavrti rogovima i rastrese sa sebe napast, onu što je umislila da je konj i što ga zove onako kako se ne zove, ali zapravo – nije mu bila toliko dosadna… ni baš toliko naporna. Odluči da ipak „odđiha“ sa njom na glavi do jezera… pa će poslije da se kulturno pozdravi. Možda.

Kad stigoše bila je oduševlјena. Brblјala je kao sto vrana i skakutala sa roga na rog kao da je mušica. On bi tu i tamo rekao po koje „hm“… a ona bi blebetala, blebetala i blebetala. Začudo, shvati da mu je svaka njena priča zapravo interesantna. „Joj! Vidi brlog dabrova! Ajmo tamo Mrki molim te! Jesi li znao da se ženka od dabra zove dabra? Mislim da su u rodu sa kobra. Ajmo da ih pitamo. Điha!“. I odoše. Ne samo tamo. Išli su kud god bi Ljubica kvaknula. Danima. Mjesecima. Cijelo lјeto su proveli idući svuda. Išli bi od mjesta do mjesta, od žbuna do žbuna, od krošnji do livada… Vrlјava patka ga nekako natjera da se upozna sa mnogim životinjama. Sa njom je vidio toliko toga na šta ranije nije obraćao pažnju. Bješe uistinu zadovolјan što mu je ludača tek tako pala na glavu. Počeo je da smatra da mu i Mrki bolјe paše od Dragan imena.

Ali, pred kraj avgusta, tužnim srcem shvati da mora da je ostavi… Bližila se zora kada je trebalo da se oženi. Tamo na brdu čekaće ga njegovi i košuta koju su mu odabrali. Umjesto „hm“, cijelo popodne je govorio „huh“. Ljubica je utuvila da ga je uhvatio nazeb. Reče mu: „Otvori usta, da vidim ja to. Hm. Baš kao što sam mislila. Imaš konjuktivis po jeziku. Klasična prehlada.“ Nije imao snage ni da se nasmije. Odluči da ode do drveta gdje su se i sreli… I dok je ona pričala kako bi volјela da se bavi fotografijom i kako je zapravo teško uspjeti u svijetu u kome nema niti jedna patka fotograf, Mrki podiže glavu i nasloni rogove na granu. Reče „Sačekaj me ovdje… moram nešto da… moram nešto…“ nije umio da zvrši. Patkica pređe na granu, nastavi da brblјa… ali pogleda za njim tužno na tren, onim njenim lijevim okom što kasni.

Košuta zbilјa bješe divna. Ceremonija je trajala dva dana. Svi su se radovali. Medo matičar reče kako nije vido lјepši par. Veprovi spremili pečenja – uglavnom svinjetinu. Lisice donijele darova, koje su kasnije ukrale pa se kućama nisu vratile praznih šapa. Sve u svemu – bješe to svadba nad svadbama. Šuma je odzvanjala.

Samo, Draganu je falilo da ga neko zovne Mrki.

Izdržao je tako deset dana. A onda više nije mogao. Bez objašnjenja prekide medeni mjesec, zahvali se familiji i na rastanku reče „Znate li da na svijetu nema mnogo fotografa koji su patke? I to je golema nepravda, kad malo razmislite.“

Jurio je kroz šumu, Ostajao bez daha. A onda stiže do mjesta gdje je ostavio. I dalјe je bila tamo. Na istoj grani. Premršava i malo uplašena. Nije otišla – pomisli. Čim ga je ugledala, zaklepeta krilima i uzviknu „Mrki!!“. Primače rogove, Ljubica skliznu do njegovog čela. „Znaš, mislila sam da si otišao samo da piškiš… mora da je bila veća nužda, zar ne?“

„Hm. Da. Problemi sa probavom i idealima“.

A onda Ljubica naglo nasloni glavu na njegovo čelo, pogleda ga direktno u oči. Obrati mu se onako izokrenuta: „Hoću nešto da ti kažem… Možda nisam najbolјa osoba da bi bila volјena, ali znaj da ću tebe da volim bolјe od bilo koga.“

I otđihaše put jezera. Tamo su i danas.

* * *

Možda nikada nećemo dobiti ono što smo očekivali. Ali ćemo naći ono što će da nas ispuni.

              Svim našim vrlјavim srećama.

Milisav S. Popović