Dodirnu joj nosić, pa se brzo povuče. Prošeta prstima po obraščiću – tap, tap (u dva koraka), pa opet, brže bolje, uteče. Kad već dođe do grlenceta, nasta prasak kikota. A onda krenu kanonada poljubaca. Ko mraveće petarde, toliko slatkih eksplozija, da se rijeka ljubavi oslobodi dugmadi i pajanja pa krenu raširenih krila da pjeva. Samo su oni najbliži njima, mogli da ih čuju. I oni se dječjem kikotu nasmijaše. Ostali su spavali, i truckali se u ritmu zdepastog autobusa. Ljudi sa svojim umornim pričama.
– Probudio se medo! – umjesto odgovora, rukice se obmotaše oko maminog vrata – O, ogrlice moja!
– Jesmo li stigli?
– Za koji minut… – navuče joj deblju preko tanje jakne – … moramo da te obučemo. (sakupi lokne u zlatasto gnijezdo i ugura u žutu kapu).
Rečeno proteče, i skalamerija se zaustavi, pa se protrese – ko bizon kad ga leđa zasvrbe.
– Ajmo, hop-hop! – i spustiše se ko zečići niz rebraste stepenice.
Autobus ode, samo ruke nekih neznanaca mahnuše. Obje uzvratiše, kao da su dobile kolače.
Ženica sitna, crne pletene kape natuknute skoro do obrva, i kaputa neusklađenih boja, otegljenog pri dnu… bez kaiša. Patike duboke, sa toliko varova, da je izgledalo da su skoro namjerno tako napravljene. Malena nabundana – vani ni upola toliko hladno, ali neka, zima je nepredvidiva. I svega jedna kesa, u toj odjevnoj kompoziciji najočiglednija, nekog čuvenog brenda, sa ručkama obloženim dodatnim ručkama. A u njoj igračka, nekoliko majica, čestitka, čarapice i dva sendviča.
– Je li moj medo gladan? – medo duboko zaklima.
I dok je žvaćkala, miris ajvara dotače mamine nosnice. Okrenu glavu da se oslobodi nagle mučnine. No, vrati pogled, reče:
– U onom pravcu! – i krenuše ka mjestašcu.
Varoš bješe pusta, a svjetla sa prozora su činila da izgleda udobno, kao da se mačka sklupčala pored ognjišta. Sve neki narandžasti i crvenkasti tonovi – pa je noć izgledala kao da je novogodišnja.
– Gdje živi teta, mama?
– Još malko… – stegnu joj ručicu – Baš smo blizu. – svaki naredni korak joj bi teži, kao da ide kroz glinu.
– A kad se ti vraćaš?
Toliko puta je odgovorila, u tako malo vremena. Htjela je da ništa od toga ne uradi, da po ko zna koji put padne na koljena i moli… Boga, ljude, svemir… ali, kad je iko molitve sirotih čuo? To vrijeđa planove o velikoj sreći za neke druge. Zato povuče krik dublje, osmijehnu lijepe zube, odgovori onako kako se jedino može:
– Medo… mama mora da ide daleko, da pronađe mjesto gdje mogu da kupim nove lokne. Da budu kao tvoje.
– Dobro. – slasno zamljacka. Pronađe komadić sira.
I stigoše. Do velikih vrata i natpisa “Drugi dom”.
– Šta piše?
– Piše, “Ovdje živi Teta”. – pa se spusti, da im oči budu istog rasta, izvuče čestitku iz kese – Medo… kada pokucaš, pojaviće se teta. Ona je mamina najvažnija sestra, koju nikada nisam vidjela. Ali smo je sada pronašli – ti i ja. Daćeš joj ovo, odmah. I ona će da se sjeti da si i ti njena. I ti ćeš unutra da me čekaš. Važi, ogrlice moja?
Zaklima. Duboko. No, prstima dohvati mamino čelo, i povuče kapu nazad. Ukaza se koža, bez traga, tako glatka:
– Meni se sviđala tvoja kosa.
Negdje na rubovima neba, iznad njihovog mjesta, anđeli su skinuli krila i pustili suze… ako anđela uopšte ima… šta god bilo, baš tada je počela kiša.
– Hajde, medo! Trči do vrata! A ja idem da što prije nađem lokne poput tvojih… Pa da ti, teta i ja posle idemo da ti pokažem gdje mjesec čuva čokolade od lješnika.
Bez zagrljaja i poljupca… znala je, ne bi se od nje odvojila. Nasmija se, kao da je igra, i obje potrčaše u različitim pravcima.
Malena pokuca…
Gospođa se pojavi…
Pruži joj čestitku…
Žena otvori…
“Molim vas, recite da ste njena teta, da ste mamina davna sestra.
Same smo i bez doma, a ja umirem.
Nema više vremena.
Čuvajte mi je i naučite da bude dobra.
I recite, stalno joj pričajte, da je mama puno voljela.
Vidjećete, donijeće vam sreću, kao što je meni pružila, pa da sam osam života živjela”
Spusti hartiju. Spusti i sebe. Pogleda u njene trepavice:
– Zdravo i dobrodošla! Ja sam tvoja teta.
*
U zaklonu od mraka, sačeka da se vrata za njima zatvore… Odahnu, stegnu prstima usne, pusti suze da se slivaju unutra, niz srce… I ode, kud god da ode… otišla je.
Kaput neusklađenih boja… i duboke patike.
Milisav S. Popović
*** Priča, u formi kolumne, objavljena u dnevnim novinama “Dan”. Sva prava zadržana, i autorova i izdavača. Hvala vam na čitanju.
*** Ukoliko želite da redovno pratite kolumne, pridružite se zvaničnoj stranici na Fejsbuku: https://www.facebook.com/mili237