Dodirnu joj nosić, pa se brzo povuče. Prošeta prstima po obraščiću – tap, tap (u dva koraka), pa opet, brže bolje, uteče. Kad već dođe do grlenceta, nasta prasak kikota. A onda krenu kanonada poljubaca. Ko mraveće petarde, toliko slatkih eksplozija, da se rijeka ljubavi oslobodi dugmadi i pajanja pa krenu raširenih krila da pjeva. Samo su oni najbliži njima, mogli da ih čuju. I oni se dječjem kikotu nasmijaše. Ostali su spavali, i truckali se u ritmu zdepastog autobusa. Ljudi sa svojim umornim pričama.

– Probudio se medo! – umjesto odgovora, rukice se obmotaše oko maminog vrata – O, ogrlice moja!

– Jesmo li stigli?

– Za koji minut… – navuče joj deblju preko tanje jakne – … moramo da te obučemo. (sakupi lokne u zlatasto gnijezdo i ugura u žutu kapu).

Rečeno proteče, i skalamerija se zaustavi, pa se protrese – ko bizon kad ga leđa zasvrbe.

– Ajmo, hop-hop! – i spustiše se ko zečići niz rebraste stepenice.

Autobus ode, samo ruke nekih neznanaca mahnuše. Obje uzvratiše, kao da su dobile kolače.

Ženica sitna, crne pletene kape natuknute skoro do obrva, i kaputa neusklađenih boja, otegljenog pri dnu… bez kaiša. Patike duboke, sa toliko varova, da je izgledalo da su skoro namjerno tako napravljene. Malena nabundana – vani ni upola toliko hladno, ali neka, zima je nepredvidiva. I svega jedna kesa, u toj odjevnoj kompoziciji najočiglednija, nekog čuvenog brenda, sa ručkama obloženim dodatnim ručkama. A u njoj igračka, nekoliko majica, čestitka, čarapice i dva sendviča.

– Je li moj medo gladan? – medo duboko zaklima.

I dok je žvaćkala, miris ajvara dotače mamine nosnice. Okrenu glavu da se oslobodi nagle mučnine. No, vrati pogled, reče:

– U onom pravcu! – i krenuše ka mjestašcu.

Varoš bješe pusta, a svjetla sa prozora su činila da izgleda udobno, kao da se mačka sklupčala pored ognjišta. Sve neki narandžasti i crvenkasti tonovi – pa je noć izgledala kao da je novogodišnja.

– Gdje živi teta, mama?

– Još malko… – stegnu joj ručicu – Baš smo blizu. – svaki naredni korak joj bi teži, kao da ide kroz glinu.

– A kad se ti vraćaš?

Toliko puta je odgovorila, u tako malo vremena. Htjela je da ništa od toga ne uradi, da po ko zna koji put padne na koljena i moli… Boga, ljude, svemir… ali, kad je iko molitve sirotih čuo? To vrijeđa planove o velikoj sreći za neke druge. Zato povuče krik dublje, osmijehnu lijepe zube, odgovori onako kako se jedino može:

– Medo… mama mora da ide daleko, da pronađe mjesto gdje mogu da kupim nove lokne. Da budu kao tvoje.

– Dobro. – slasno zamljacka. Pronađe komadić sira.

I stigoše. Do velikih vrata i natpisa “Drugi dom”.

– Šta piše?

– Piše, “Ovdje živi Teta”. – pa se spusti, da im oči budu istog rasta, izvuče čestitku iz kese – Medo… kada pokucaš, pojaviće se teta. Ona je mamina najvažnija sestra, koju nikada nisam vidjela. Ali smo je sada pronašli – ti i ja. Daćeš joj ovo, odmah. I ona će da se sjeti da si i ti njena. I ti ćeš unutra da me čekaš. Važi, ogrlice moja?

Zaklima. Duboko. No, prstima dohvati mamino čelo, i povuče kapu nazad. Ukaza se koža, bez traga, tako glatka:

– Meni se sviđala tvoja kosa.

Negdje na rubovima  neba, iznad njihovog mjesta, anđeli su skinuli krila i pustili suze… ako anđela uopšte ima… šta god bilo, baš tada je počela kiša.

– Hajde, medo! Trči do vrata! A ja idem da što prije nađem lokne poput tvojih… Pa da ti,  teta i ja posle idemo da ti pokažem gdje mjesec čuva čokolade od lješnika.

Bez zagrljaja i poljupca… znala je, ne bi se od nje odvojila. Nasmija se, kao da je igra, i obje potrčaše u različitim pravcima.

Malena pokuca…

Gospođa se pojavi…

Pruži joj čestitku…

Žena otvori…

“Molim vas, recite da ste njena teta, da ste mamina davna sestra.

Same smo i bez doma, a ja umirem.

Nema više vremena.

Čuvajte mi je i naučite da bude dobra.

I recite, stalno joj pričajte, da je mama puno voljela.

Vidjećete, donijeće vam sreću, kao što je meni pružila, pa da sam osam života živjela”

 

Spusti hartiju. Spusti i sebe. Pogleda u njene trepavice:

– Zdravo i dobrodošla! Ja sam tvoja teta.

*

U zaklonu od mraka, sačeka da se vrata za njima zatvore… Odahnu, stegnu prstima usne, pusti suze da se slivaju unutra, niz srce… I ode, kud god da ode… otišla je.

Kaput neusklađenih boja… i duboke patike.

 

Milisav S. Popović

 

 

*** Priča, u formi kolumne, objavljena u dnevnim novinama “Dan”. Sva prava zadržana, i autorova i izdavača. Hvala vam na čitanju.

*** Ukoliko želite da redovno pratite kolumne, pridružite se zvaničnoj stranici na Fejsbuku: https://www.facebook.com/mili237