– Oli prestati da čačkaš taj nos?!
To je izgleda zbuni, naglo stade, sa prstom zabijenim u nozdrvu i jednom kikicom posred glave. Druga joj se raskupusavila i štrčaše sa strane – poput palme.
– Ne bih mama.
– Čuješ li me! Djevojčice to ne rade.
– E rade! Milena može da ugura šaku u usta. Vaspitačica joj je dala pet eura za to.
– Molim? Zašto bi to rad…
– Mama!! MAJKOOO! – banu četvorogodišnjak sa tragovima blata po licu.
– Šta je? Šta se dereš?
– Jovan je našao dapra i sve ga mazi! Oću i ja da mi ga daš!
– Đe je Jovan?
– Eno ga tamo. – pokaza put dvorišta.
Istrča iz kuće preumivši da za njom trči i usisivač. Baci crijevo u stranu. Kakav crni dabar! Zateče ga kako u naručju lјulјa neku mrku guku sa dugačkim, palim repom.
– Sine… – primače se hitro ali pažlјivo – … Šta si to našao?
Podiže životinju tegleći je za vrat, zanjiha je pred njenim nosom. Naceri se:
– Dapar mama!
Prvo je htjela da skine gaće da bi što brže utekla odatle. Pa je htjela da i njega i “dabra” odgurne nogom (i utekne odatle). Pa je htjela da uzme asepsol i da ga šmrkom nanese na Jovana (i utekne odatle).
– Dragi… to, ovaj… to nije dabar, mileni.
Mrtvi pacov se klatio u dječakovoj ruci.
– Nego šta je mama? – izlomi zatečenu obrvu.
– To je… – umalo ne povrati sebi u usta – … To je vila. Zvončica. Moraš da je pustiš da odleti.
Sad je mali blenuo u “dabra”. Uto iz kuće dojuri princezica sa prstom u nosu, i dalјe besprekorno burgijajući lobanju iznutra.
– Mama, Ivan kupa mačku! Sipa joj šampon u glavu.
– Molim!? – i prije nego što je ukapirala, ugleda treće dijete kako izlijeće sa verande vrišteći. Za njim trči mokra mačka. Popižđela.
– Kuku mene! – dernjao se – Poješće me!
– IVANE ŠTA TO RADIŠ?! – i dok je bila u samom zaletu začu iza sebe ćerkicu.
– Oli mi dati malo da ga držim?
– Nemoj… to nije dapar. To je vila.
– Aaaa! – maloj se zacakliše oči od spoznaje – Aaaa! (oduševlјeno, ne vadeći prst iz nozdrve).
– Aha. – Jovan klimnu – Gledaj. (zavrlјači pacova uvis)
Dok je trčala za blatnjavim Ivanom, jednim okom je pratila kako glodar odustaje od leta i vraća im se u susret, drugim okom je izvrlјavila na nasapunjanu mačku krvavih zenica. U naskoku ostade rastrgnuta ne znajući kud će prije.
Pacov se odbi od princezine kikice, pade u stranu. Mačka se naglo zaustavi, dok je Ivan polugolog dupeta grabio preko tuđeg dvorišta. Nјušnu vazduh, nakostriješi se pa u troskoku zgrabi “dabra” i jurnu u kuću sa njim u ustima. Za njom se vukao svježi miris šampona.
– Zvončico! – plačno vrisnuše ono dvoje.
– Ivane! – viknu za sinom koji je uletio kod komšija.
* * *
Stigao je nešto ranije. Spusti papire i torbu u hodnik. Umorno huknu i nesazuven ušeta u boravak. Zateče suprugu kako raskrečena leži na kauču i drži dvije metalne kašike na kapcima. Naspram nje, u toploj hrpi ćebadi slatko su hrkali klinci.
– Ne bi vjerovala kakav sam dan imao. Ima li šta da se jede?
– Na šporetu. – promrmlјa. Otamo se paprikaš krčkao.
– Kakvi su?
– Spavaju. Okupala ih. – uzdahnu opuštena – Sad konačno spavaju.
– Aha. – poče da jede direktno iz šerpe, da puva i jede – Je li bilo ovdje šta zanimlјivo?
– Jesi li ti znao… – ne skidajući kašike sa očiju – … koliko je zajebano mački oteti pacova?
– Zašto bi otimala mački pacova?
– Zato što su djeca vrištala da im se vrati Zvončica.
– A?
– Poslije smo morali da liječimo Zvončicu. Namazali smo joj stomak Pavlovićevom. Mala insistirala.
Ovaj je već trpao drugu kutlaču u usta i predano mlјackao.
– Uzgred, mačka je na spratu. Mislim da je opasna. Ne idi nekoliko dana tamo.
– I zašto troje Milorade? – huknu – Zašto smo toliko nenormalni? Zar nismo mogli jedno… i nabavimo pašče? – a onda skloni kašike sa kapaka i oštro ga pogleda – Ako mi još jednom priđeš da me polјubiš, ili… ili zagrliš slomiću te letvom! Je li ti jasno?
– A?
Kad je završio, odmakao se od šporeta… prošao tik pored garniture. Pogledao volјenu suprugu, potom oči spustio na gnijezdo anđela i zadovolјno uzdahnuo. A onda meko pitao:
– Je li ono pacov pored njih?
– Ne brini, opran je.
Milisav S. Popović