Nikad, ali nikad glup čovjek neće prihvatiti da je ograničen. Još “nikadije” loše čeljade neće dozvoliti da za sebe pomisli išta drugo do da je zlatousti anđeo. Intimna ubjeđenja da si “prepametan” i “predobar” su (očekivano) učestali samokvalifikativi – ali malo kod koga izraženi kao kod glupaka i ološa. Zašto? Toliko mogućih, valjanih odgovora… ali, za sada uzmimo ovaj kao noseću konstrukciju – jer smo teatar obmana. I pored svih predstava, dvočinka o zlu i gluposti se ne skida sa repertoara.
A nama treba valjan uvid – lišen ega posmatrača, pa da nekako odlučimo je li svijet predusretljiviji prema blaženima (umnima)… ili karakondžulama (zlim tupadžijama).
Pustimo film ispočetka…
* * *
Glupost i glupi ljudi nemaju definiciju u psihologiji, niti je ima u jednoj grani humanističkog razjašnjenja. Nigdje navedena! Nikad obrađena. Ni kukavni opis simptoma?! Naime, svako drugo ponašanje se u zbornicima patologije zavodilo pod “vrijedno pažnje i medicinskog tretiranja”, da bi jedino glupost ostala imuna na dijagnozu. Preciznije rečeno, niti jedan glupak neće biti podvrgnut kliničkom tretmanu ili završiti pod stručnim nadzorom institucija. Društvo ne prepoznaje ovo, inače tako lako prepoznatljivo stanje, kao nešto čemu treba sistemski pristup. Ako si glup, svijet poručuje da samo nastaviš tako. Nema zabrana, ni kazne. Sloboda djelovanja, kretanja, interakcije – kao glupoj osobi – veoma ti je zagarantovana.
Elem, svi se rađamo plauzabilno glupi – tek donekle svjesni sebe i okoline. Kažu da je to normalno kako bi se beba mogla u potpunosti posvetiti kakenju i papanju… jer da je dolaskom na planetu svijest za koji procenat više pobuđena, od stresa gdje se obrela, beba bi propušila.
Onda započinje rast i razvoj. Tu bi glupost trebalo da se olinja (opadne) za dobrih trideset procenata. Odgoj i socijalni okvir (u zbiru sa raznolikim okolnostima) utiču da se u umu formiraju spoznajni klasteri. Ono što ta “polja električne hemije” omogućavaju jeste ništa drugo do čuveno adekvatno reagovanje na izazove i probleme. Znači, kad si pametan, svoju inteligenciju ćeš dokazati adekvatnim ponašanjem koje rezultira afirmativnim rešenjima.
Kod glupaka, umna klasterizacija je svedena na minimum – adekvatnost nije prioritet. Potencijal je blago (ili oštro) zakrivljen, pa umjesto da misao pređe cjelokupni tok do realizacije, udari maljem o stakleni astal i tu formira zaključak. Zbog toga su glupi ljudi podvodljiviji zabludama, pogrešnim teorijama i društvenim smicalicama. No, da ne bi griješili dušu… postoje i glupaci čije ponašanje nikada neće preći liniju “opasnog po druge”. Zahvaljujući moralnim vrijednostima koje su najvjerovatnije naslijedili ili odgojem stekli.
Krucijalno pitanje glasi – da li je onda ovo stanje genetski prenosivo? U najvećem broju slučajeva ne. Ograničenost racionalizovanja jeste uslovljena s očeve strane (nauka tvrdi), ali tu je potencija koju majčin element kognitivno nadogradi.
Glupost je u najvećem broju slučajeva produkt nepravilnog socio-psihološkog odgoja. Da se radi o stanju koje može da se “izliječi” ukazuje i činjenica da intenzivna dinamika druženja (obitavanja) sa pametnima dovodi do umnog napretka. Da, dobro ste razumjeli, inteligencija je prenosiva.
Najveći problem “neliječenih” glupaka je potkategorija “zli glupaci”. Potpuno odsustvo društvene brige. I zazor od boljih – do mjere satiranja. Groblja su puna neostvarenih anđela, kojima je neka avetinja zabila prvu lopatu i nasula glib po svježem truplu. I taj masakr se nastavlja…
Njih krasi upornost. Manita zadrtost. Jer, uspjeh u bilo kom polju zavisi od volje i velike energije da se prodre (otme, zakuči, preuzme)… ne od inteligencije. Zato je toliko užasno loših odlučilaca i beskrupuloznih moćnika. Upravo ta njihova namjera da drugima uređuju živote je najpatogenija valencija pojave kojom se danas pozabavismo. Glupaci vladaju, glupaci se kote, glupaci stalno dolaze… i što je još apsurdnije, oni su žestoka manjina.
Srećom, zapečaćeni sanduci aveti počeli su da se lome. Jer samo jedna stvar može da ih parališe… a to je užas od “izvođenja na čistac”. Pa tako, i u našim društvima (na prostoru nekadašnje Jugoslavije) javna osuda konačno postaje učinkovita. Brza, skliska. Primijeti, upri prstom i vrisni – tri su glavna antibiotika protiv infekcije od ograničenosti protuva. Jer, u njihovim ukislim dušama proradila su dva straha – od novinara i građana.
I zbilja, sva ova tenzija i armije antipatičnih spodoba diljem balkanskog meridijana, što su ljute jer ne mogu da tiranišu i mute… ukazuje da se osinjak nadima… doduše, i teatar kakav poznajemo se raspada.
No, šta se onda s njima tačno dešava?
Zavrnute su im žaoke – kad krenu da ubodu, sebe otruju.
Gledamo, a tek ćemo da gledamo kako će da pucaju.
Milisav S. Popović
*** Priča, u formi kolumne, objavljena u dnevnim novinama “Dan”. Sva prava zadržana, i autorova i izdavača. Hvala vam na čitanju.
*** Ukoliko želite da redovno pratite kolumne, pridružite se zvaničnoj stranici na Fejsbuku: https://www.facebook.com/mili237