Bila sam lakonoga, skoro pa lakokrila… no krila nisam imala, iako sam bila vila. Voljela sam stope i tabane… oh, kako sam ih samo voljela… i da… bila sam blijeda. Govorili su mi da sam vjerovatno među prvom od djece Starpanje… i da mi je zbog toga koža nodilo, bijelo reska poput srninog sira. Ako niste čuli ranije od nekoga – to je onda kada je nešto prozračno kao oblak kada se utanča pošto se izigra sa munjama. Nodilo su me i zvali… a imala sam ime… zbilja jesam… ali sam ga, čini mi se, nekako zaboravila… Nije mi toliko žao… ali strašno patim što ne mogu da pronađem svojih devet jarića… Znaš li ti možda gdje su, draga dušo?, tako bi ih izgrlila… ne bih više da sam ovo što sam sada… sve bih oprostila… zbilja sve… opet bih da budem vila.
* * *
– Krsto! – prekinuše ga u pola zalogaja – Stigla je, Krsto! Uvatili smo i jarad!
– Đe je? – krupni čovjek mrkih brka skoči ko uboden.
– Ispred – ćelavac sa toljagom podiže ruku – Na livadi.
Krsto zahvati ibrik vode i sjurnu alave gutljaje niz grlo. Zapra brke uteklim kapima, pa iskoči u svega tri koraka. Na ledini ga je čekala gomila. Nju su okovali lancima. Izgledala je kao prestrašeno dijete… Ko bi reka` da je ovo blijedo, bosonogo djevojče vila?– pomisli.
Približavao se sporo, značajnim geganjem. Upasavajući pritom potkošulju u gaće od vune i puvtao na jaru od vrele rakije.
Kad se primače, odmakoše se seljani… otvoriše mu put do nje.
– Nodilo?
Pogleda ga nakrivivši glavu. Lanci su djelovali kao zmije što je ljubomorno grle.
– Ko si ti? – možda je i naličila na uplašeno žgepče, ali glas joj bi starovremenski miran.
– Krsto Novov. Gazda svega ovoga i izabrani upravnik Gradnih dolova. – njegov glas, opet, bi debeo i drobljiv, poput stomaka – A jesi li ti ta čuvena Nodilo? (podrugljivo)
– Zovu me tako… – posmotri namrgođena lica magaraca oko nje, sve momci što bi se popišali sebi u usta samo da Krsto tako zapovijedi – … Zašto si uradio ovo?
Umjesto odgovora, počeša se po klobuku od grdnog nosa pa upita:
– Kad si mislila da prođeš ovuda?
– Zašto? Ovuda zima nije bila surova.
– Kuda si kanila onda sa svojim kozama? – rakija zabazdi jače čim se jezik u sičiju uveza.
– Vojnikom, krnovskim stazama možda… otišla bih i do Gole strane, Orlovog brda… tamo je snijeg okovao svaku travku… – spusti glavu i blago se osmijehnu svojim jarićima što su se stisli oko njenih nogu, nisu bili veći od mačadi – … I niste vi koze. Ne slušajte Krsta Novova. Vi ste moja proljećnja lanad.
– Tako veliš, a? Tamo ćeš da prođeš ali ne i ovuda… Nema veze što su nama polja i dalje smrzla, a?
– Za nekoliko dana će omečati… stižu topli dani. – pokuša da prstom pokaže put istočnih brda, ali joj lanci ne dadoše – Tamo je led okovao sve. Moram onim stazama da pođem. Da donesem proljeće.
– Hm. – opet počeša baburu – Ti ono nisi ni prošle zime dodila?
– Nije bilo potrebe… ni ta nije bila teška.
– Veliš, a? – klimnu pokvareno se cereći – A šta misliš od čega mi ođe živimo?
– Ne razumijem ljudske poslove. Ne bih znala.
– Od trgovine i rakije, Nodilo. Od rakije. – primače joj se u lice – Ako nam bukova ječmena ne nikne do polovine marta… neće biti rakije… nećemo imati šta da ćeramo put mora… i nećemo zaraditi ništa para.
– Možete živjeti kao i do sada. Biće plodova. Nećete ostati gladni.
– Pitaću te nešto samo jednom… – zlo mu zacvili iz zenica – … Oli proći našim ledinama i otopiti led iz zemlje?
– Ne. Drugima sam potrebnija.
– Dobro onda. – podiže toljagu, zamahnu i njome rasu vili lobanju. U nekoliko kraćih lukova izudara i njenu lanad proljeća… bijela krv prskala je svuda. Onuda kud je strkla, nikla bi ljubičica. Nakratko doduše… brzo bi svela. Kad je završio, okrenu se znojav put jednog od magaraca: – Bacite ih u kanjon Tripac!
U Tripac je završila.
* * *
Bila sam lakonoga, skoro pa lakokrila… no krila nisam imala, iako sam bila vila. Voljela sam stope i tabane… oh, kako sam ih samo voljela… i da… bila sam blijeda. Zvali su me Nodilo. Ubili su me jer im nisam brže donijela proljeća. Ubili… ali sam se vratila.
Iz Tripca sam se uzdigla, sluge đavolje sam dovela. Rogate i crne, otrovnih papaka. Postala sam drugačija. Kud god bih kročila snijeg sam dozivala. Sve u Gradnom dolu sam zavijala… poslednjeg sam Krsta Novova ostavila… te zaledila.
Slagala sam… smrt im nikad ne bih oprostila… Prozvaše me Baba sa jarčevima. Svaka moja zima biće iznenadna. Nema u meni više proljeća.
* * *
I još nešto, dušo draga… ima toliko vrsta rakija… Sve što te opija nosi demona… Ako zbog toga dopustiš da neko strada, kad se otrijezniš stići će te kazna… to ti obećavam ja, obećava ti Baba Marta.
Milisav S. Popović
Divna prica. Uostalom kao i svaka iz Vaseg uma rodjena i na papir pretocena.