Liči na kozju stazu, ali nije. Koze tuda ne prolaze. Ukazaće se odmah, čim zaobiđeš sve ono grdobno kamenje. Pođi njome i hodaj dok ne istrošiš korake, čak i tada ostaće još od vijugave trapatnice… kad prestane, stići ćeš do mene. Saznaćeš što niko nije, ali imaš pravo na samo jedno pitanje. Nadam se da si uklavirio instrukcije?

* * *

Oni što su davno prošli i stigli pitali su se koliko je do njih istim putem hodilo. Nije moglo mnogo… jer izuzetno posebnih nema više od, možda dvije stotine. A on se nije pitao ništa. Vala nimalo. Već je gazio kako je i shvatio. Samo pravo, bez gledanja u stranu sa strane.

Nije mu bilo neobično što drveće ima noge i što neke laste nose naočare.

Na vrhu, samo korak nakon što staza nestane, ugledao je biće – Mudrost koja cjelokupni svijet poznaje. A možda i još koji, ali zbog njih nije htio da troši razmišljanje.

I bila je tu. Ni nalik onome kako se govorilo… djeva u bijeloj plahti – bah!, ma kakvi; ni starac što se nad štapom klati… ništa, ama ništa što su islikali i ispisali prethodnici.

Bješe samo jedan običan hrčak što žonglira na dinji.

Nije se iznenadio. Ko kaže da nešto najveće ne mora da bude i najmanje… i što da nema glodarske šapice.

Hrčak podiže kandžicu:

– Samo jedno pitanje.

Ovaj udahnu, izvuče cigaretu, prije nego je prinese upita: “Smije li se?”

– Ako ne želiš da to bude tvoje vječno pitanje, bolje da ne odgovaram.

– Okej, okej… – i vrati cigaretu nazad, prelomljenu, ugura je unutar kutije.

– Želim da znam, nastajemo li mi ili prestajemo?

Glodar se obrnu i njuškom se pobode na dinju, dok su mu leđa održavala gracioznu figuru – hvaleći mu vještinu.

– Znaš… nije ti ovo loše. Možda jedno od ljepših pitanja koje sam čuo u poslednjih hiljadu godina – izokrenu se opet nazad – Može jedna cigaretica?

Pruži mu, a ovaj izvuče baš onu krivu. Kad je zapali, izgledalo je kao da će krajem cigarete uvo da nagari.

– Mogu li da ti malo nešto objasnim, prije nego konkretno odgovorim?

– Naravno… ti si Čudesnost.

– Ne precjenjuj me… – napravi šupalj klobuk dima – Ja sam prosto najmudriji hrčak što postoji, a kako su hrčci generalno od ljudi pametniji, tako sam po automatizmu od svih vas i nas najmudriji.

– Jasno.

– Sad slušaj… sve je dvoje. Osim kad nije. Jedno traži drugo. Ono koje je potaman i jedno i drugom.  – zaustavi se – Nadam se da me razumiješ?

– Nastavi.

– Bez dvoje, nema ni istine… ni potpune sreće. To svi imaju u sebi… ako ne razumiju pa ne mogu da objasne… zato je tu srce… da tu potrebu osjete. Pratiš me?

– Da.

– Nekad je postojao samo dan. Pretpostavljam da to nisi znao?

– Nisam.

– Samo dan… bez noći. I ne mnogo ljudi. Ali oni što su bili, bjehu najljepši… imali su sve što sada imaju tek poneki. – češnu se po glavici – Jer, kada se dvoje nađu onako kako se istok i zapad stapaju… tada se smisao postojanja ispuni. – spusti pogled, izvuče maramicu, i uvi opušak u nju – Sada vas ima na milijarde. Po svemu pogrešni, na licima vam se to vidi. I dalje ima dvoje – ali su jedni drugima pogrešni. Pogrešno spojeni se okotili… i tako planetu napunili. Polovični roditelji, trećerazrednu djecu dobili.

– Znači, ipak prestajemo.

– Da. Prestajete u masi. Svi gladni ljubavi… ali ne bilo čije, ipak ste bilo šta i bilo koga prihvatili. Da ne bi ostali sami… a tim ste život oštetili.

Mladić glasno uzdahnu.

– Nego, čovječe… znaš li šta je abed?

– Velika opomena. Koja će svima biti jasna da je kraj carstva ljudi neminovan.

– Da, zato se i čudim da si potrošio mogućnost na onakvo pitanje. Abed je odavno tu. Kako nisi shvatio sam?

– Molim? Da je Velika opomena tu… svi bi je znali.

– Je li moguće da je ne vidiš? Da je ne vidite jadni ljudi?

– Šta da vidimo?

– Pa ti me nisi slušao… Nekad je bio dan, samo dan čovječe. Razumiješ? Bila su dva sunca… sada je samo jedno ostalo. I uskoro će biti ugašeno.

* * *

Sva ta pritvorena srca,

u grudima oteklim od čekanja.  

Vapaji prećutni ne mogu se čuti.

A namjerno činiš pogrešna skretanja…

Kad se sopstvenim demonima

u ratu protiv sebe pridružiš.

Neće te raniti ako kažeš da si u ljubavi.

Razbucaće te ako to ne izgovoriš.

Sve je dva.

Kad sretneš… nemoj da izgubiš.

Imaš pravo da samo jednom zauvijek voliš.

Milisav S. Popović