Definicija – tako moćan instrument… ali samo kada je adekvatna. Uz njenu pomoć, rupe i izbočine na panoramama idu ka uvidu i saznanju, pa tako više nisu ni rupe ni izbočine, već postaju udoline i planine. Radi se o imenima i nazivima koje te mentalno opreme da znaš šta su pojave, i kakva je priroda njihove prirode. Neprikosnovena silina definicije leži u pravom i ciljanom izboru riječi, koje budu tako posložene da drugačije ne može… jer, sve ostale formulacije su neistine. Tek teorije.
Čovjek vapi za razumijevanjem sebe, drugih oko sebe i sveukupne okoline. A polazi od osnovne premise – udovoljiti mi, nahraniti sve moje potrebe.
Kao nikad ranije, odgovora ima na pretek, kao pleve… No, ponuda vagona robe ne znači i odsustvo oskudice. Kad odabereš manje cipele, artikal će naprosto da steže. A ti si uradio ono najbolje, tražio si obuću, i prihvatio onaj broj i veličinu koja se nameće (“gospodine, ove su jedine… i prelijepo Vam stoje”). Ukratko, skloni smo da nametnuto rešenje prihvatimo kao krajnje, determinišuće… a samo korak ili dva kasnije, nastupa neugodnost, teže kretanje – a ti ih nosiš, jer su ti rekli, a i sam vidiš da su žestoko lijepe. Zajeb estetike. Pogrešna etiketa koja često dovodi do zanemarivanja glavne upotrebne vrijednosti – funkcionalnost. I eto žuljeva. Pa se na kratko ili na duže obustavlja mehanika hoda. Jer si izabrao definiciju svoje potrebe (“nađi obuću”), ali si u odabiru uveo kompromise, derogirao za stepen ili dva važnost funkcionalne komponente, i dobio ono što nisi tražio… varku prave definicije.
Naravno, i ova pojava ima svoje ime – anemično zaključivanje, ili anemokonkluzija. Da bude jasnije, to je ono “skoro pa valjano rešenje”… ali to “skoro” uhvatilo je definiciju u završnici i steže joj vratne žile, pa pretvorilo u nešto još gore – koruptivno razmišljanje.
A mi se tim modulom koristimo svakodnevno… u situacijama za koje biste pomislili da ste sve izveli besprekorno. Čak i u odluci šta bi najradije pojeli, a da bude ujedno ukusno i zdravo. Uglavnom izabirate ono “skoro pa valjano” (kada burek zamijeni džigericu u saftu).
Ljubav – tu se tek anemokonkluzija razbaškari. Želimo istinu, ali samo onu koja nama odgovara… inače ćemo toj živini zavrnuti vratić, pa pustiti da obazglavljena trči po livadi. Jer, naš doživljaj voljenja smo spremni da suprotstavimo činjenicama – i da činjenice odbacimo čim osjetimo da nismo istovjetno voljeni. Nismo svjesni kakvu smo štetu od tog momenta sebi nanijeli… No, lagano. Saznaćeš kako dani budu prolazili. Definicija koju smo pri kraju prekinuli, kad tad se oporavi, vrati se da ti kaže “… prije bi prošlo, da smo se odmah prihvatili”.
Anemokonkluzija je svuda uzela maha… Čak i na spratovima gdje ne bi smjela nos da pomoli. Prava čovjeka. Ili preciznije – u zoni ljudskih sloboda. Imaj na umu sledeće: ti, svako od nas je dio selektovane skupine, koja osjeća nejednakost i nepravične obzire (ono što ćemo podvesti pod onaj nesrećni termin “manjine”) – kriterijumi su razni, pa tako možeš biti od onih koji su: neobrazovani, siromašni, oboljeli, nacionalno obojeni, rasom, polom, rodom određeni… možda si ćelav, ili razveden, možda sterilan, ili siroče… možda si od onih koji su drugačije vjeroispovjesti, ili prosto laktozno-intolerantan… možda nemaš zuba ili si prepametan, možda si glup i dobar. A šta ako si “usjedelica”? (o kako grozan naziv pun uniženja) Kakav god da si, imaš sva prava da budeš to što si. Jedina stvar koja mora da bude korektivni činilac – to što si ne smije da bude neprepoznato i neispoštovano. A tu se upravo ružna anemokonkluzija uvukla… Ugroženi čovjek brani svoja prava, ali ih ne priznaje kod onoga koji je drugog tipa ugroženosti. Pa će tako reći: “ja sam samohrani otac autističnog djeteta, a ti ne možeš biti majka jer si lezbejka”.
I eto ga još jedan problem kod koruptivnog razmišljanja, selektivna primjena pravih definicija. Ili, kad ranjenik pljuje u rane drugog ranjenika.
* * *
U trci za pomjeranjem zidova, život ti bježi u procjepima… Kad nemaš dovoljno saznanja i nema uvida u kvalitet činjenica, tada, molim te – pažljivo sa definicijama. Možeš se tako spotaći i upasti u sopstvenu klopku, koju si postavio za odbranu ili još gore, koju si pripremao za drugoga.
Milisav S. Popović
*** Priča, u formi kolumne, objavljena u dnevnim novinama “Dan”. Sva prava zadržana, i autorova i izdavača. Hvala vam na čitanju.