Strah… strah da ću umrijeti bez grobnog cilja. Ljudi ne znaju kako je to, jer misle da im treba svrha tokom vikenda. Nikad nisam bio od tih… svrha ti je određena onim ka čemu ciljaš. Kad sve što si jednog dana, u finišu predaš… i odeš, odeš gore – ako ičega gore ima. A ja nisam imao razlog groba… Sve dok se nije pojavio on. A onda sam postao srećan… jer sam znao, neću umrijeti dok ne ubijem njega. – napisao je prije nego je pošao do luke.
*
– Generale…
Nije se okrenuo. Gulio je rovita jaja uz ogroman sto… Ostali su bili na odstojanju, po dvanaestorica u dva reda, poslušnih pogleda zakovanih u njega. Vojnici-marionete u službi čovječuljka čije se salo prelivalo preko nezakopčanih gaća. Moć mu je pružala odzvon sile, bez nje bi izgledao kao svaka druga šulj iz masne svinje. Palata prepuna zlata i vonja od znoja i jaja. Grdni tamni prsti, a svježe sređeni nokti i korubanje kore što se sluzavo i neposlušno odvajala. Luksuz tu ne pripada, opet, bilo ga je posvuda.
– Generale, ako ste završili, mogli bismo u “gluvu sobu”. – komandant garde istupi.
– Polako, polako… – diže obrvu – Pročitaj mi još jednom. – smrad iz usta diktatora se izli po ploči stola.
Ovaj izvuče ceduljicu i posve prirodno izgovori:
“Danas ćeš umrijeti.”
– I gdje je to govance sad?
– Na tri kilometra odavde… Locirali smo ga prije nekoliko minuta. – pokaza koordinate na telefonu.
– Ispred luke? – namršti se i nasmija (grdna, barabska faca koja je ubila na hiljade protivnika, i desetine hiljada nevinih iz ćefa). – Koji ću onda u gluvu sobu? Srokaj to odavde. Jesi li poslao vojsku?
– Da. Naši ljudi su tamo… Nema saradnika, sam je. Ali, gospodine, niko ne želi da ga “skine”.
– Je li naoružan?
– Jeste. Viljuškom.
Okrenu se bijesno: – Zajebavaš li me to?
– Ne gospodine. – otvori uređaj i sa ekrana zacokta zvuk, pa sinu slika – Ovo je prenos. Terorista samog sebe snima. Gledajte.
*
Lijepih dvadesetak stepeni. Ugodno sunce i nebo bez oblačka. Samo pjenasti tragovi jastučnog paperja. U krugu od pedesetak metara uperene cijevi… a iza njega cistijerna sa isparnim otklovima. Čovjek je stajao u sredini. Bješe zadovoljan što su ga ipak poslušali… još niko nije pucao. Oko vrata je imao improvizovan obruč sa nakačenim telefonom – dovoljno udaljenim od nosa, da fokus kamere pokrije veći dio portreta. Desnicom je pritiskao viljušku uz opnu vratne žile.
– Dobro… za sve vas koji ste se sada uključili, idemo još jednom. – nasmija se – Vidim da raste broj pratilaca. (senzor je bilježio vrtoglave spajkove… vijest se očigledno, munjevito širila despotijom). – Dragi moji prijatelji, sunarodnici… svi vi koji ste klonuli. Danas je dan kada ćemo se osloboditi tiranina. Žalim svaku majku, sestru, ćerku koje su ostale bez svojih zaštitnika… Njihove žrtve su bile, nažalost uzaludne, ali su ideal i san o kraju ropstva opstali. Ovo se ne rešava bunama i gomilama, već uz mudrost i malko plana. Budite uz mene i ne napuštajte svoje barake. Sad već računam da nas i gosn Monstrum prati… – osmijeh nesta, gornja usna se ukruti – Veći dio mog života samo pamtim tvoj stisak… Dan, sat svaki tren je bio ispunjen teretom tvog terora, tvoje vojske, tvojih podanika. Pretvorio si nas u marvu, bez dostojanstva. Izgradio si palate, okružio se ubicama… nas si protjerao uz same krajeve otpada, da živimo u udžericama. Ovaj grad je postao svinjarnik za tvoje žirenje i za splačine od tvojih poslušnika. U kom trenutku si tačno pomislio da ćeš ostati zavijeka?
Dobro ga je čuo, tek na koji repić sekunde odvojivši pogled sa jaja, da mu vidi lice:
– Hm… – surla mu se ušpici dok je gutao ljigav sadržaj – Ubijte ovog klovna više.
– Slušajte. – komandant mu primače uređaj.
– Za sedam minuta ću sebi da otvorim ranu na grlu dovoljno veliku da krv pokulja… – vrati se dječački osmijeh, kao da govori o besplatnim sladoledima – A para iz desalinizatora iza mene će rasuti opne takvom brzinom, da će za nekoliko sekundi čitava luka biti orošena. Jer… – pritisnu viljušku jače – … u meni je Koki Pank. (*toksični agens koji u dodiru sa kiseonikom preinači molekule u kobni gas). Čim iscuri, za pola sata će pobiti sve četvrti u radijusu od nekoliko kilometara.
General se zagrcnu i panično dreknu “Brzo u sobu!”.
Ali ga komandat ljutito uhvati za rame:
– Slušaj dalje!
A, tamo, u Luci, mladić je nastavio:
– Ja sam alkalno izbalansiran (*velike doze neutragena koje štite nosioca od kontaminacije)… Meni Koki ne može ništa. Ali svakako sam odlučio da umrem, i da vas sve sa sobom odvučem… čak i porodice, svih vas koji ste na ovaj ili onaj način spleli mreže oko Đavola. Ako me upucate, Sudnji dan će doći brže… što, pametno, ne činite. Vidi ovo!, ostalo je svega četiri minuta.
Primače se nišanima.
– No ima jedan način, kako da sve ovo izbjegnemo… ako vi, što ste bliski njemu, sami ubijete tiranina. Obećavam da ću odložiti viljušku… i odšetati odavde. – cuknu po kamerici – Zato, čekam.
Zabaci glavu, i zagleda se u nebo. Posmatrao je galebove dok je viljuškom strugao račvice ispod grla.
– Alo, pažljivo. – dobaci neki od uplašenih vojnika.
Nije prošlo mnogo, a na telefonu stiže fotka – prikaz krmka rascopane glave na tanjiru sa jajima. Sekund potom, stizala je svuda…
Spusti viljušku, nakloni se zbijenim redovima, skloni obruč i skliznu između vojnika.
– Odoh kući, da se ispavam.
*
Kažu istorije, da se armije zla pobjeđuju isključivo bujicama krvi palih žrtava.
Ako nema masovnih grobnica, za njih događaj nije bitan.
Pff, ko dade istoričarima pravo da izvlače zaključke, taj je budala.
Sve što treba, jeste jedna pametna glava, cilj… i mesingana viljuška.
Gadovi su uvijek okruženi gadovima… ugrozi najmanjeg, ugrozio si diva. Priroda parazitskog organizma.
Teror se najuspješnije čupa sopstvenom rukom iz gnijezda.
Davide… opet si porazio Golijata.
Milisav S. Popović
*** Priča, u formi kolumne, objavljena u dnevnim novinama “Dan”. Sva prava zadržana, i autorova i izdavača. Hvala vam na čitanju.
*** Ukoliko želite da redovno pratite kolumne, pridružite se zvaničnoj stranici na Fejsbuku: https://www.facebook.com/mili237
BRAVO !!!