– Dosta fin san… pun. – (obrće bojanu materiju po rukama) – Jeste li sigurni?
– Da. Potpuno.
– Čak ni pramičak da zadržite?
– Ni pramičak!
– Hm… dobro… – (pažlјivo smjesti čovjekove nade u stakleni kovčežić) -… Šteta, toliko lijepih snova. Koliko smo ono rekli, milion i po?
– Tražio sam milion… ali ako Vi mislite…
– Ovo je vrednije od toga… dobićete milion i po u zlatu, biserima i nešto sitnine od peruška žar ptice. Valјaće. – pruži mu priznanicu da potpiše – Sjutra ujutro, otprilike oko šest sati, pored kreveta ćete zateći dogovoreni iznos. A sada… – dotače ga do nosa – … Zbogom. (i prilika nestade)
– Sledeći!
Kroz kamena vrata se presabraše ruke, potom lice… onda i cijelo tijelo. Ukaza se smotulјav gospodin, raširenih očiju.
– Mi-mislio sam da me nećete primiti…
– Naravno da hoću. – premaza ruke spužvom umočenom u katalizator neutralnosti – Zapravo nije do mene… samo oni od grlene čistote mogu da pronađu Zalagaonicu. Kako Vam mogu pomoći?
– Ovaj… ja bih… – primače se i spusti sako na drveni pult – … Sve sam pogriješio, znate… baš sve. Ništa nije onako kako sam želio… zapravo, radio sam kako se očekivalo…
– Posao? Porodica? Navike?
– Da, da… – (otklimlјuje) – Sve! Sve pogrešno! Žao mi je… volim ih… ali sve je pogrešno.
– Dobro. – zalagaoničar popravi cvike – Šta hoćete da uradimo?
– Može li… – (stidlјivo) – Može li da se poništi?
– Mislite, druga šansa?
– Da… nešto tako?
– Znate li datum kad ste se… kako rekoste… “pogrešno” prelomili?
– Da, da…
– O, to olakšava situaciju. – pruži priznanicu – Vi meni dajte postojeće, a ja ću Vas vratiti u prošlost. Kad želite da počnete?, sjutra?, za nedelјu dana?
– Može li odmah?
– Hm… naravno. Mislio sam da želite da pođete kući… da sredite stvari… da se pozdravite… na neki način…
– Molim Vas, odmah.
– U redu. – prstima mu izvuče lance sudbine iz grudi i smjesti u staklenu kutiju – Zatvorite oči… mislite na taj datum… i ne dišite par sekundi… – dotače ga do nosa – … Zbogom, i neka je sa srećom.
Čovjek nestade.
Spužvom nanovo pređe preko dlanova, zagleda se u stari časovnik…
Uskoro će pauza. Taman mi se jede salata od šišarki i…
Neko pokuca.
Bah! Opet!
– Izvolite, otvoreno je.
Kroz kameno okno se izli sjenka, zatim cjelokupna figura.
Mladić sa košulјom iskrzanom od upotrebe. Ne onom na leđima… ta je bila opeglana, bez izvučenog končića… već ona druga… alјa od ćilima duše. Tako grubo izjedena. Previše rana za sitan život… a i muzika iz njegovog srca bješe tiha… uznemirujuće tiha za osjetlјive uši zalagaoničara.
– Dobar dan.
– Dobro došli. – nabi cvike dublјe i osmijehnu se – Kako Vam mogu pomoći?
– Htio bih nešto da založim… ali nisam siguran da li će biti dovolјno… Donio sam ovo… – iz ramena, pa sve do prstiju pokulјa mjesečev etar… Da je tirkiz imao sestru…. takve bi boje bila njena priroda.
– Struna od suza? – majstor trgovac se iznenadi – Ovo nisam gledao… sigurno jedno osamsto godina. Prelijepo… (oči mu zacakliše od prizora) – Šta želite zauzvrat? I molim Vas, ne budite skromni… ovo i bogovima treba da od toga načine himne ili uspavanku za podivlјale zvijezde…
– Oprostite… (spusti pogled)… Ne bih nju… Želim zaborav da ponudim.
– Zaborav? (ustuknu i ispravi se) To je jedino što može da Vas sačuva… da vremenom zaliječi… prikrpi tu izderanu košulјu.
– Znam, ali želim sve da pamtim. Molim Vas…
Gledao ga je nekoliko trenutaka. I prije nego što je prstom krenuo do njegovog lica reče:
– Dobro… Vi meni zaborav… a šta želite zauzvrat?
Mladić povuče u sebe mjesečev etar…
– Znate, svaku kap čuvam… samo želim da spoznam kako izgleda kada se i od sreće plače.
* * *
Sjutra se u tren oka presvuče u juče.
Slatko od želјa prekuva u slane uspomene.
U staklene kutije će ono što je dobro i mnogo toga što nije.
Svi bi do Zalagaonice… da trampe duboke udisaje za pliće izgovore.
To što ne ispada tako lijepo po tebe… nešto je do bogova… najviše je, opet, do tebe.
Odluke donesene iz straha da ti drugi boje ne vide – glavni su razlog tvoje crno-sive pjesmarice.
Ne rekoše ti… Tuge najbolјe nauče da se raduješ.
U ovom bijesnom svijetu, moje zvijezde nisu podivlјale.
Suze bez soli, i neke lijepe sreće… nadolaze.
Zato, lјubazni gospodine, pruži tu priznanicu… da se potpišem.
Odoh… odoh, da se na sebe naviknem.
Ne dam da sa srcem ne umijem.
Milisav S. Popović
*** Priča, u formi kolumne, objavljena u dnevnim novinama “Dan”. Sva prava zadržana, i autorova i izdavača. Hvala vam na čitanju.