Posmatrala je kako se voda sliva sa neopranog tanjira… Sjeni iz uma joj zaključaše pogled na tačku koja i nije imala nekog smisla. Zurila je i razmišljala “čudno me posmatraju… plaše se… misle da sam luda…”

– Dobro jutro mama!

Kad začu čedo, ozari se. Nesta tjeskoba. Sjenovite misli odjednom rastjera nova i prkosnija: “ma neka pričaju šta hoće! baš me briga!”.

– Dušo mamina! – zagrli ga vlažnim rukama – Dobro jutro!

Razmrsi mu kosu brzim prstima, pređe svojim preko njegovog obraza, udahnu toplotu sa kragne i smiri se iznutra… kao da je upravo zaspala probuđena.

– Jesi li gladan?

Zaklima odlučno lijevo i desno, pa se zatetura od naglih pokreta. Potom se raskikota i pljesnu tri puta. “Čega ćemo da se igramo danas?”

– Čega god želiš!

– Da pravimo Sneška!

– Može! – ciknu, pa baci pogled s prozora. Padao je gusti snijeg. – Trči gore i dobro se obuci, a ja idem da vidim gdje su nam rukavice! – poljubi ga u kosu, potapša po guzi i kikotavog ga natjera da potrči prema sobi.

* * *

Već na prvim stepenicama bjelina zaškripa. Miris snijega ih opi, štipnu koji put po obrazima i poželi dobrodošlicu nabundanim prilikama. Njegovo carstvo bilo je posvuda. Zajapuriše se od oduševljenja. Krenu grudvanje, galama. Grleni smijeh se šepurio tog jutra. Majka i sin su se igrali kao dva najbolja druga.

Navaljaše tri gromade i postaviše ih jednu na drugu. Sneško im je više izgledao kao valjak, ali nisu marili… Ogrnuše ga šalom i umjesto ruka nabiše mu đubrovnik, metlu i stari dio usisivača. Natakariše i đozluke. Nije bilo bolje skulpture nadaleko… a sigurno u dva tri komšiluka.

Spustila se da nešto popravi, kad osjeti kako joj ledena prašina juri od vrata niz leđa. Dječak kriknu od zadovoljstva i pokuša da utekne.

– Ti mali! – uhvati ga i ugura oboje u dubine snijega. – Mene si našao je li… – krenu da ga ga giliće. Cika, sreća, zadovoljstvo bez premca prskaše svuda. Bješe to jedan od onih dana kada se najbolje kuje uspomena.

– Ajmo da pravimo anđele mama!

– Ajmo!

Ispružiše se i pokretima izgrnuše dosta snijega. Anđeli su im izgledali ko dvije debele balerine – ali bijahu ponosni, baš onako kako su bili ponosni na njihovog trorukog Sneška Belića. Zagrliše se i umorni sjedoše na stepenice.

Krajem oka primijeti da ih neko posmatra. Zabrinuti komšija piljio sa svog prozora. Ko zna već koliko dugo.

Ona sjen se na tren povrati i krenu da ore po mislima…

– Ne gledaj ga mama. – osjeti sitnu ruku kako preko rukavica prenosi snagu i utjehu – Šta te briga.

I zbilja… odagna sve što joj se primicalo iz uglova. Prigrli sina.

– Čega ćemo fad da fe igramo? – glas mu je dopirao pritisnut njenom dušom.

– Čega god želiš! Već je tri sata. Ubrzo će i tata da stigne s posla.

– Znam! – skoči – Ajmo da se sakrijemo u ormar i da ga ulašimo!

– Nemoj… – poče da se nećka – Znaš da to ne voli.

– Mooooliiim teee!

Njegov pogled malog šmekera i jako loša gluma natjeraše je da pristane bez daljeg pogovora.

– Ajmo vala!

* * *

Prigušeno kikotanje je dopiralo iz dubina ormara. Sa nestrpljenjem su očekivali poznate korake. Kad začuše prvi, prestadoše da dišu. Stisnuše jedno drugome nacerena usta. Tri, pet, sedam… evo i osmog koraka! Vrata se otvoriše, a oni iskočiše: Iznenađenje!!!
U trenu je spazila njegov umorni i preneraženi pogled… ali bilo je tu još nečega. Bijes i ogromna, prevelika tuga. Uhvati je za ramena. Naglo i čvrsto.

– Prestani! – protresa je – Prestani više! Dosta je!

Stisak popusti… nesta. Okrenu se. Prikri suze. Ode u drugu sobu i zalupi za sobom vratima.

– Mama šta mu je? Zašto se opet ljuti?

– Umoran je sine… A mi… Mi smo previše veseli. – opet otjera sjeni iz uma. Treći put od tog jutra. Spusti se, sjede na koljena, pogleda ga u oči i upita – Hoćemo li po sanke? Da te mama vuče po dvorištu i ulicama?

– Oćemo!

* * *

– Evo je sad sa sankama.

– Skloni se od tog prozora više. – starica ga opomenu, a zapravo je znala da to ne čini ni zbog čega drugog već iz samilosti i nemoći.

– Jadnica… – uzdahnu čiča – … Bila je to divna porodica. – prisjeti se kako su prošlog proljeća išli na odmor do jezera. Radosno im mahnuli iz kola. – Kako li je njenom mužu samo. Koliko već ima draga?

– Uh… – zagleda se nekud – … Više od godinu dana.

– Godinu dana, a? – kucnu nekoliko puta prstima po oknu – Godinu dana, i ne može da se pomiri sa gubitkom sina. Prokleto jezero.

*

Trčala je, vukući sanke. Lake kao pero. Nije se obazirala što nije osjećala težinu, nije bilo tereta. Niti što je posmatrao stari komšija zabrinutog lika. U tom trenutku, nije joj bilo stalo ni do muža… iako ga je mnogo, mnogo voljela.

Stalo joj je samo do njega. Kad god bi se okrenula ugledala bi ga kako se trucka na sankama. Ubundanog i zajapurenog izraza lica… kako plazi jezik i čeka da uleti koja pahulja.  “Gledala bih mog vragolastog sina…”

 

            Bješe to jedan od onih dana kada se najbolje čuva uspomena.

Milisav S. Popović